У селу се добро живи. Механизација је преузела доминацију и прекинула заблуде да се тешки послови на њиви раде ручно. Важна је памет, а не снага. Наш сељак више није паћеник, него господин, газда на своме посједу, ако зна и хоће да ради.
Тако, некако углас, говоре браћа, 57-годишњи близанци Ранко и Бранко Шврака.
Њихово имање у селу Јелићи, двадесетак километара од Градишке, је међу најљепшим, а они узорни пољопривредници и домаћини.
Обрађују 70 дунума земље, производе поврће, воће, жито, свињско и јагњеће месо, баве се браваријом и зидаријом.
Раде многе сеоске послове, које је тешко навести у неколико реченица или краћем разговору.
„Посао не бирамо, радимо све што доноси зараду и што има смисла. И користи. Устајемо прије шест свако јутро. Претходног дана се о свему договоримо. Нема дана без плана. Увијек знамо шта је чији посао, задатак. Ту нема дилема“, испричао нам је Ранко Шврака, искрено, домаћински.
Угостио нас је, заједно са братом Бранком, испред велике и лијепе куће, у подножју Просаре. Иако је дан врео, велика врућина запекла свуда, само се цврчци чују у оближњем шумарку, овдје је сасвим угодно, јер вјетар расхлађује брежуљке, испуцалу земљу и жедне воћке.
„Колико производите, чега највише“, запиткујемо браћу Шврака.
„Највише жита, али углавном за своје потребе. Сијемо јечам, зоб, пшеницу, кукуруз, траву за овце… Имамо 50 оваца, свиње, кокошке, свакојаку стоку и живину, треба то прехранити“, појашњава Бранко. Тако се највише исплати.
„А поврћа, парадајза, паприке, имамо за десет кућа, десет породица. Поклањамо и другима, зато што су и нама некада комшије помагале“, прича Бранко, мајстор за свакојаку браварију, вјештих руку, чега год се ухвати.
Тако га описују познаници, комшије, пријатељи. Његов брат Ранко је мајстор за грађевинске послове, али је пољопривреда заједнички задатак и најважнији посао за обојицу.
„Браћа Бранко и Ранко, или како их зовемо Бране и Ране, за сваку су похвалу, примјер добрих домаћина, вриједних комшија који су све стекли поштеним радом“, причају наши саговорници у Јелићима. Они су нам предложили да посјетимо Бранка и Ранка и увјеримо се у ове наводе. Браћа Шврака посједују два трактора, бераче, многе прикључке, велику кућу, подруме, шупе, штале, обрађене њиве, шљивике и воћњаке, пластенике… На сваком мјесту, у дворишту, помоћним објектима, воћњаку или стаји, све је посложено, уређено, на свом мјесту. Под кровом се суши гомила црвеног лука, у башти џиновске бундеве, у пластенику богато родили парадајз и паприка.
„Ми смо у дјетињству живјели у малој кући, девет са шест метара, грађеној од непечене цигле и черпича. Отац је умро када смо били сасвим мали, сестре се касније удале, мајка остала са нама двојицом. Увијек смо вјеровали да можемо изградити и уредити домаћинство, а када човјек има циљ и жељу, успјех ће сигурно доћи“, прича нам Ранко Шврака. Бранко га допуњава:
„Увијек народ говори да треба ићи у иностранство, да је тамо боље. Нисмо одољели, него смо по три мјесеца отишли у Европу, ја у Њемачку, а Ранко у Шведску, да видимо, да провјеримо и лично одлучимо гдје је боље. Схватили смо да за нас нису ни Њемачка, ни Шведска, а ни Европа, гдје се више ради него овдје, гдје нема одмора, само радно одијело и пиџама. Нисмо имали дилеме, вратили смо се овдје, одлучни да на дједовини радимо и градимо, али и да уживамо у своме раду и родном селу.“
Браћа Швраке кажу да никоме нису дужни, ни држави ни народу. Дању су на два трактора, а навече, недјељом или празником, у два аутомобила, иду у град или на славље, свако са својим друштвом, а често заједно.
„Нисмо ми робови својих идеја и одлука. Имамо времена за све, за рад и за одмор. Волимо друштво, весеље, забаву… Важно је само добро испланирати вријеме и то поштовати“, кажу Бранко и Ранко, задовољни у своме селу и на своме имању.
Нежење
Бранко и Ранко Шврака су нежење.
Имали су прилику да се ожене, али су по том питању, кажу, несхваћени.
„Када год смо хтјели и планирали да се женимо, потенцијалне удаваче су нас наговарале да напустимо село и изнајмимо стан или неки собичак у граду. Нити једна није хтјела да прихвати нашу одлуку, или ми нисмо имали срећу да сретнемо праве жене за нас, то не знам“, пожалили су нам се Ранко и Бранко, браћа близанци, слични у свему, па чак и у животним изазовима као што је женидба.
Милан Пилиповић / Независне
