Као да је некад, недуго након рођења, у доњој пјесми, унапријед опјеван живот младог човјека који нас је прерано напустио. Глас Зорице Конџе пјевао је сторију о младом човјеку којег је животна пловидба довела на обале Саве, да тамо остави дубок траг.
Отишао је Вања Јеврић или Вања Казу, талент који се јави једном у ко зна колико година. Ријечима једног од оних са којима је дијелио бину, а било их је много (Владимир Јанковић, Данило Шобот, Александар Благојевић, Драгослав Радаковић…), његовог Александра Донског, његовог Паца, био је чудотворац који је у свега двадесетак минута умио да просвира саксофон који је управо прије толико времена први пут узео у руке. „Свирајући бубњеве послије њега, звук је увијек био бољи, не знам како“, сјећа се он.
Магија људског гласа ће заувијек остати до краја неоткривена, али Вања ју је имао у малом прсту. Баш као и ритам, којим је господарио чинећи да у почетку закопчана публика заврши плешући на столовима.
И када би се посветио организацији, његова харизма је налазила непогрешив пут и изван оквира нашег града. О томе говори и један од „случајних туриста“, један од водећих стенд-ап комичара у регији, Пеђа Бајовић:„Вања је био човјек за којег ти се чинило као да га знаш одувијек. Кад би ти се јавио, само сте наставили гдје сте стали прошли пут, колико год да је давно то било. И питао је кад му нешто није било јасно. Стално је питао, све док не схвати о чему се ту ради!“
Дубок је траг и захвалност који је оставио међу својом браћом музичарима, који се сјећају безбројних анегдота са свирки и након њих. Међу њима и она када је у глуво доба ноћи, у некој недођији, на питање саобраћајне полиције о занимању, одговорио једноставно:“Тапетар-декоратер“.
Дубоко увјерени да ће се поново срести на небу, за још једно лудило од свирке, поручују му:“…пјевај нам своју пјесму, singin’ that rock’n’roll!“
Н. Ристић
