Након што је из другог покушаја освојио најпрестижнију књижевну награду на овим просторима, ону београдског НИН-а, Стево Грабовац се запутио у промоцију награђеног романа „Послије забаве“. Та га је турнеја довела и у Градишку, гдје је за РТВ Градишка дао интервју у којем се осврнуо на свој досадашњи рад и (не)обичности живота овдје.
Стварно је тешко избјећи тај помало и баласт лауреата, нарочито у свјетлу чињенице да је постало готово немогуће да се НИН – овом наградом окити неко од аутора са ове стране Дрине, али морам упитати колико је та награда баласт а колико прија?
Прија, ма колико ја то често трубио као папига, та чињеница да су ту награду прије мене добили мени значајни велики аутори попут Андрића, Киша, Црњанског или Ћопића. Људи који су пресудно утицали на мој не само књижевни већ и животни пут. То је прво што ми је прошло кроз главу кад су ми јавили да сам ја добитник те награде.
Да ли можеш да упоредиш то осјећање са оним од прије неколико година, када си био у најужој категорији номинованих?
Овај пут сам био максимално опуштен, био сам потпуно увјерен да је нећу добити. Дословце до посљедње секунде сам био сигуран у то. Чекао сам телефонски позив од госпође из редакције НИН – а да нам само јави кад буде проглашен добитник, јер смо били у путу, да знамо да се можемо вратити кући на вријеме. Када је услиједио позив са њеног броја, али од стране другог човјека, прво што сам помислио је да је у питању била шала.
Будући да је управо у доба кад је требало бити објављено име добитника, сам НИН пролазио кроз турбуленције које су пријетиле његовим гашењем, да ли си помислио да ћеш бити толики баксуз па да останеш запамћен као њен посљедњи освајач?
Па, да, пали су ми на памет и неки други паралелизми, попут оног са првим освајачем, Добрицом Ћосићем, који је знамо већ како завршио…
…као предсједник државе?
У најмању руку! Свашта се нешто издешавало у оба наврата кад сам био номинован, тако да сам некако охладио. Нисам особа која је склона да прати таква дешавања и често себе увалим у невољу због тога.
Не падаш под утицај старе српске ријечи „hype“. Направио бих мали дискурс од приче о тој награди па те упитао, а везано за твој претходни роман „Мулат, албино, комарац“ (директан цитат из Нирваниног највећег хита), да ли ти је жао што је David Grohl оставио бубњеве и почео да свира гитару у свом наредном бенду?
Знам да би ме бројни истински љубитељи рокенрола каменовали, али – јесте. Без обзира што Foo Fighters јесу одличан бенд, рекао бих – not my cup of tea (није моја шоља чаја). Једноставно, њега замишљам увијек за бубњевима.
Ова дигресија на страну, оно што је евидентно у твом опусу, макар су у питању тек два романа, јесте да су они смјештени у истом миљеу и да су мање или више биографски засновани. У једном ранијем разговору рекао си да без те потке властитог искуства, није лако писати, није толико уверљиво?
Не бјежим ја од тога, доста је тога личног у оба ова романа. Ту постоји замка да вас онда читаоци пропитују за сваки детаљ из романа, али обје ове приче су веома личне, интимне и моје. По једној теорији самим чином писања то постаје фикција, али ја не бјежим од тог да своју прозу темељим на личним искуствима. Тако ће бити и са мојим сљедећим дјелом које је засновано на веома истинитој причи, а опет уопште неће личити на ова два романа.
Оно што такође карактерише Ваше досадашње романе јесте да, нарочито у првом роману, географске одреднице у којима су настајале нису нимало безначајне, и да тај дух Посавине спаја и наша два града кроз које тече иста ријека? Додатно, већ је запажено да је Брод и раније изњедрио изузетне аутора попут Душка Трифуновића или скорије Берислава Благојевића.
Не знам, има нешто јако чудно са равницом и Савом. Постоји нека повезаност, не знам да ли утиче на креативност, можда једноставно ствара ту неку ширину духа. Можда људе чији вид ништа не спутава једноставно боље виде, што не значи да ови с брда нису добри писци (смијех). Има нешто друго, а занимљиво је да поменути Берислав и ја иако нас је живот разбацао на различите стране, потичемо не само из истог града или насеља, већ из исте улице. Улице Иве Андрића.
До овог несрећног рата наши градови иако ваздушно не превише удаљени једни од других су били обострано апсолутна непознаница?
Тачно, крај у којем сам ја одрастао више је гравитирао према Дервенти, што вјерујем да је био случај са Градишком када је у питању Бања Лука. Некако смо, и једни и други, бјежали од Саве и тежили ка дубини.
Постоји везано за роман „Послије забаве“ још један, условно речено, баласт а садржан је у примарној рецепцији која се јавља код значајног броја читалаца, да је то роман у потпуности заснован на злочину који се десио у близини Брода?
Мислим да је то тек један, сјајно написан, али ипак само један елемент овог романа. Ја сам стварно почео да пишем роман заснован на том злочину, али сам у једном моменту осјетио да и сам експлоатишем жртве тог злочина. Онда сам одустао од те приче, на неколико година. Ово је више роман о писању, тачније немогућности писања таквог романа. Стално сам се питао ко ће ово хтјети да чита. Ја сам цијело вријеме писао како је не могу да пишем о том страшном злочину. Питао сам и то како је људима који су чинили те злочине, када је не могу да пишем о томе. Не сматрам се ја неком моралном вертикалом, могао сам ја техникама писања да превазиђем натуралистичке моменте тог ужаса, али нисам видио ниједну оправданост да експлоатишем ту дјецу за своје личне циљеве.
Оно што посебно, а прилично неочекивано, обзиром на горе поменути лајтмотив, читаоца фасцинира при првом сусрету са романом да је он заправо о фигури оца и односу с њим. Када се јавила потреба да пишете о томе?
Ја заправо сам нисам одмах схватио повезницу. Причу о оцу сам писао невезано за ову о злочину и просто нисам видио чињеницу да мој отац јесте истраживао ратне злочине, макар немам, осим хипотетских претпоставки никакав доказ да је он знао за овај конкретан злочин. Лик оца јесте повезујући за све приче које чине овај роман и он доминира, као продужена рука Божија, на неки начин ствара причу јер да није било њега не би било ни приповједача, па самим тим не би ни постојала прича.
Постоји још једна димензија овог романа, она која се бави изгубљеним генерацијама које су ратом ишчупане из својих станишта. Невезано за национални предзнак, то је на њима оставило траг, али створило и читав поджанр тзв. емигрантске литературе у радовима Сејрановића, Хемона или Матића?
Нажалост, одлазе још увијек као посљедица тог рата или једног другог рата који још увијек траје. Сад да ли је то миран, срећан живот, то је велико питање…
Да ли су прихваћени, вјероватно не?
Одлазе да се просто склоне од ових наших свакодневица, од којих се заправо не живи. Поменули сте Сејрановића који је писао о томе да када је у Норвешкој страшно пати за Босном, а када је овдје пар дана почиње да пати за Норвешком, потпуно растрзаног духа између те двије крајности.
То је прилично погубно по психу сваког човјека, не само писца. И онда људи направе неке изборе, ево ви сте изабрали прилично тих живот, радите у продавници, али неки не могу тако?
Ја сам некако у годинама када мислим да је превише касно да крећем у неке нове почетке. Да се пентрам по некој бауштели у Њемачкој, не кажем да животне прилике не могу да промијене и такву одлуку, мислим да могу скромно да живим од своје плате. То није био мој избор, та продавница, али сада јесте. Доста ствари се издешавало, и овај роман не би настао да није те продавнице, јер овдје се само од писања не може достојно живјети. Може се само солидно умријети, али и то је питање колико је солидна смрт, јер смрт од гладовања… Можемо ми имати милион романтичних идеја, да нам се музе јављају ноћу са небеса јер дођемо у ситуацију да морамо платити струју, воду…
Мој избор да останем овдје, десило се много ствари које су ме на одређен начин спријечиле да одем. Када сам био у пуној снази нисам могао да одем, сад више нисам у могућности да из коријена мијењам свој живот. Нисам ја неки посебан патриот па да се сад бусам што сам остао овдје, али ја се заиста осјећам удобно овдје и осјећам да ту припадам. То ми говори мој унутрашњи осјећај мира, не толико припадности, јер ја крстарим попут номада овим нашим градовима. Најближи осјећај припадности је у Бањалуци, иако нисам рођен ту, али сам ту прихваћен и знам да чак и кад бих отишао негдје даље велики дио мене би припадао том граду.
Не можеш старог пса научити новим триковима? Ова награда и публицитет који је изазвала те прилично помакла из твог лежишта, колико су ти промовисање твоје књиге и контакти са људима пријатни?
Тачно! Ту мора да одвојим двије ствари. Јако су пријатни и битни контакти са људима, нарочито са онима који су прочитали књигу и имају лични доживљај. Имао сам јако емотивних и пријатних сусрета и та емоција чини да ово све има некакву сврху. Све друго је оптерећујуће и тешко, јер ја не волим да путујем. Ни моја кичма више није у стању да то поднесе, иако, парадоксално, немам с њом никакав проблем приликом рада у продавници.
Остаје само да сви заједно пожелимо да кичма још дуго послужи када је у питању писање, јер вам то толико добро иде.
Хвала Вам, надајмо се сви таквом исходу.
За РТВГ
Небојша Ристић
