ВИЈЕСТИ

Се­ћа­ње на гра­ди­те­ље и стра­дал­ни­ке цр­кве у Ма­ши­ћи­ма

Ме­шта­ни су во­ле­ли скром­ног па­ро­ха Ве­ли­ми­ра Ве­су По­по­ви­ћа, ко­ји је про­па­тио под уста­ша­ма, као сво­је­вр­сног ду­хов­ног три­бу­на.

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Но­ва То­по­ла – Цр­ква Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це у Ма­ши­ћи­ма, нај­ве­ћем се­лу у Ли­јев­че по­љу, то­ком сеп­тем­бра сла­ви ве­ли­ки ју­би­леј, 120 го­ди­на од ње­ног осве­ће­ња. Ова бо­го­мо­ља, об­но­вље­на пре не­ко­ли­ко го­ди­на, чу­вар је се­ћа­ња на те­шка вре­ме­на и ра­то­ве, у ко­ји­ма су мно­ги Ма­ши­ћа­ни по­стра­да­ли или би­ли за­то­че­ни­ци уста­шких ло­го­ра у Дру­гом свет­ском ра­ту. Ме­ђу њи­ма је ду­го­го­ди­шњи све­ште­ник, па­рох ма­шић­ки Ве­ли­мир Ве­со По­по­вић, од чи­је смр­ти се на­вр­ши­ла 41 го­ди­на. По­зна­ва­ли су га, ува­жа­ва­ли и по­што­ва­ли у овом и су­сед­ним се­ли­ма, Ми­ље­ви­ћи­ма, Ви­лу­си­ма и Ро­ма­нов­ци­ма, ко­ја при­па­да­ју ис­тој па­ро­хи­ји.

Поп Ве­со ро­ђен је 1902. у Драк­се­ни­ћу код Бо­сан­ске Ду­би­це, од оца Мар­ка и мај­ке Да­ни­це. Он је сед­ми и по­след­њи из­да­нак све­ште­нич­ке ло­зе у по­ро­ди­ци. Жи­вот је пре­ма Ве­си, од нај­ра­ни­јег де­тињ­ства био су­ров. У 12. го­ди­ни остао је без мај­ке, а убр­зо и без оца, ко­ји је 1916. го­ди­не на фрон­ту у Пр­вом свет­ском ра­ту умро од ти­фу­са. Ве­су и ње­го­ву бра­ћу и се­стре, као си­ро­чад, по­ди­гао је под­гра­дач­ки све­ште­ник Ми­ла­дин Ћи­рић. Нај­ста­ри­ји ме­ђу ше­сто­ро си­ро­ча­ди, Ве­со је бри­нуо о мла­ђи­ма. По узо­ру на прет­ке, опре­де­лио се за све­ште­нич­ки по­зив. Шко­ло­ва­ње је за­вр­шио 1918. го­ди­не у Ре­ље­ву код Са­ра­је­ва.

Го­ди­не 1924. та­да­шњи ми­тро­по­лит ба­ња­луч­ки Ва­си­ли­је По­по­вић, ру­ко­по­ло­жио је Ве­су за па­ро­ха ро­ма­но­вач­ко-ма­шић­ког, где је про­вео це­ли све­ште­нич­ки и жи­вот­ни век. Сту­пив­ши на ду­жност, убр­зо је по­ди­гао ма­лу цр­кву у Ро­ма­нов­ци­ма, по­све­ће­ну Све­тој ве­ли­ко­му­че­ни­ци Ма­ри­ни, ко­ја је за­па­ље­на у Дру­гом свет­ском ра­ту, а по­сле ни­је об­но­вље­на.

По­чет­ком Дру­гог свет­ског ра­та, до­жи­вео је суд­би­ну мно­гих па­ро­хи­ја­на. На дан 12. ју­ла 1941. го­ди­не, у је­дан сат иза по­но­ћи, уста­ше су ка­ми­о­ном од­ве­зле све­ште­ни­ка Ве­су, са по­ро­ди­цом, у Бо­сан­ску Гра­ди­шку, где су за­др­жа­ни се­дам да­на. Ода­тле су их спро­ве­ли у „Ца­праг”, кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор у Хр­ват­ској. Ту су их уста­ше мал­тре­ти­ра­ле и му­чи­ле. По­па Ве­су, за­јед­но са дру­гим све­ште­ни­ци­ма и ло­го­ра­ши­ма, уста­ше су те­ра­ле да ву­ку за­пре­жна ко­ла, во­зе во­ду, раз­вла­че жи­цу, пре­но­се мр­тве ло­го­ра­ше, за­пи­сао је мно­го го­ди­на ка­сни­је про­то­је­реј Дра­ги­ша Б. Алим­пић, Ве­син на­след­ник у ма­шић­ко-ро­ма­но­вач­кој па­ро­хи­ји.

„Ода­тле су де­пор­то­ва­ни у Ср­би­ју, у Аран­ђе­ло­вац, а отац Ве­со рас­по­ре­ђен у Ти­моч­ку епар­хи­ју, код вла­ди­ке Еми­ли­ја­на, где је остао до кра­ја ра­та”, на­пи­сао је Дра­ги­ша Б. Алим­пић.

Го­ди­не 1945. пред Ве­ли­ку Го­спо­ји­ну, поп Ве­со се вра­тио у сво­ју пред­рат­ну па­ро­хи­ју. У Ма­ши­ће је, из Ро­ма­но­ва­ца, где је у ра­ту сру­ше­на цр­ква и па­ро­хиј­ска ку­ћа, пре­се­лио 1946. го­ди­не. Да би се сме­стио на јед­ној адре­си, по­сле не­ко­ли­ко пре­ме­шта­ња, Ма­ши­ћа­ни су од пе­ка­ра Осто­је Ко­ва­че­ви­ћа ку­пи­ли ку­ћу за све­ште­ни­ка Ве­су. У тој ма­лој ку­ћи, са две про­сто­ри­је, бо­ра­вио је све до смр­ти 1984. го­ди­не. Са­хра­њен је, у Ма­ши­ћи­ма, по­ред цр­кве, уз уче­шће ви­ше све­ште­ни­ка и број­ног на­ро­да, али је остао упам­ћен и по­што­ван у це­лом Ли­јев­чу.

Упам­ће­но је да је 1960. го­ди­не, пред­во­дио об­но­ву чу­ве­не брв­на­ре по­све­ће­не Све­том Ни­ко­ли у Ро­ма­нов­ци­ма ску­па са три ме­штан­ке, Пе­тра­ном Пе­ро­вић, Јел­ком Ку­кић, Ма­ри­јом То­до­ро­вић и мај­сто­ром Те­дом Ба­штин­цем. Био је је­дан од нај­пле­ме­ни­ти­јих све­ште­ни­ка, ка­же те­о­лог Да­рио Дри­нић, ко­ји је са­ку­пио број­не до­ку­мен­те о по­пу Ве­си.

Ме­шта­нин Ма­ши­ћа Сте­во Стој­нић се­ћа се по­па Ве­се ко­ји је за­пре­гом пу­то­вао пот­ко­зар­ским и ли­јев­чан­ским се­ли­ма.

„На­род га је во­лео због ње­го­ве скром­но­сти и до­бро­те. Схва­тао је и раз­у­мео не­да­ће овог кра­ја, си­ро­ма­штво и стра­дал­ни­штво у ра­ту. Са на­ро­дом је де­лио ње­го­ву суд­би­ну, у сва­ком сми­слу. За­то је био во­љен и по­што­ван као ду­хов­ни три­бун,” по­све­до­чио је Стој­нић о по­пу Ве­си.

И ње­го­ви бив­ши па­ро­хи­ја­ни га, за­то, са ве­ли­ким пи­је­те­том по­ми­њу, ис­при­чао нам је Пе­тар Јо­ва­но­вић, са­да­шњи па­рох у Ма­ши­ћи­ма, где ће 20. сеп­тем­бра вла­ди­ка ба­ња­луч­ки Је­фрем са све­штен­ством слу­жи­ти ли­тур­ги­ју, а би­ће ор­га­ни­зо­ван и ве­ли­ки на­род­ни збор по­во­дом 120 го­ди­на од уте­ме­ље­ња ма­шић­ке цр­кве.

Ми­лан Пи­ли­по­вић

Спо­ме­ник Ми­ли Ђу­ди­ћу

Цр­ква у Ма­ши­ћи­ма са­зи­да­на је 1905. го­ди­не. По­ред те­ме­ља на­ла­зи се гроб­ни­ца и спо­ме­ник Ми­ли Ђу­ди­ћу, пред­сед­ни­ку Цр­кве­ног од­бо­ра у вре­ме из­град­ње. На спо­ме­ни­ку пи­ше: „Ов­ђе по­чи­ва раб Бо­жи Ми­ле Ђу­дић, мно­го­го­ди­шњи пред­сед­ник Срп­ско-пра­во­слав­не цр­кве­не оп­шти­не. Ро­ђен 1845. а умро 28/12 1917. Спо­мен по­ди­го­ше му си­но­ви Ми­хај­ло, Јо­во и Ра­де.” Про­то­на­ме­сник Пе­тар Јо­ва­но­вић, па­рох ма­шић­ко-ро­ма­но­вач­ки, ка­же да Ма­ши­ћа­ни и њи­хо­ва цр­ква вер­но чу­ва­ју успо­ме­ну на Ми­лу Ђу­ди­ћа.

„Ми­ли­на по­све­ће­ност цр­кви и пра­во­слав­ној ве­ри у вре­ме ка­да је наш на­род про­жи­вља­вао те­жак пе­ри­од под ту­ђин­ском вла­шћу, ве­о­ма је зна­чај­на. За­то је ва­жно по­ми­ња­ти име и бе­смрт­но де­ло Ми­ле Ђу­ди­ћа”, ка­же па­рох Јо­ва­но­вић.

Извор: politika.rs / Милан Пилиповић

Повезани чланци

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button