Уз објављивање књиге пјесама „Немир снова и успомена“ Весе Радумила Сања Суботић Цумбо, Дарио Гвозден и Милан Пилиповић, снимајући серијал „Баштина завичајних стваралаца“, кренули су у потрагу за необјављеном поезијом, сјећањима и документима о једном запостављеном и заборављеном пјеснику, и ево једне занимљиве и вриједне књиге.
Захваљујући малобројној групи ентузијаста један неоправдано запостављени пјесник, не фигуративно него стварно, враћен је из заборава.
Припремајући изузетно добре и корисне документарне репортаже (смисленије би било рећи документарне филмове) у оквиру серијала „Баштина завичајних стваралаца“, чланови екипе Радио-телевизије Градишка, уредница мр Сања Суботић Цумбо, мр Дарио Гвозден и свестрани и радознали новинар Милан Пилиповић дошли су до закључка да има врло мало писаних трагова о пјеснику Весељку Веси Радумилу, чак и мало његових објављених пјесама у поређењу с бројем написаних, о чему су говорили саговорници.
Они су кренули у потрагу, а вишемјесечно трагање резултирало је врло занимљивом, добро приређеном књигом Радумилових пјесама „Немир снова и успомена“, коју је уредио Пилиповић, рецензовао Гвозден, а објавили „Културни центар“ Градишка и „Арт принт“ Бањалука.
Живот испуњен трагиком
Ко је Весељко Весо Радумило? Рођен је 12. октобра 1931. године (највјероватније, јер се сусрећу различити подаци) у љевчанском селу Машићи. Кад је почела усташко-њемачка офанзива на Козару 1942, с породицом је избјегао на Козару, гдје је био заробљен и одведен у концентрационе логоре, прво у Стару Градишку, па у Јасеновац, Сисак и Јастребарско.
– Мајка му је умрла на дан његовог рођења – написао је Милан Пилиповић – а бригу о њему, по свједочењу Весиног сина Владе, преузела је Драгиња Бранковић и бринула као о свом сину. У Учитељску школу у Бањалуци кренуо је 1950, када је, према свједочењу његових савременика, почео да пише пјесме које су у себи носиле печат логорских и ратних страхота.
У петом разреду учитељске „Глас“ објављује његову пјесничку збирку „Лирика“, десет година касније сарајевски „Веселин Маслеша“ збирку „Отворена врата“, а 2003. године Милутин Вујић приредио је његове изабране пјесме које је објавила градишка „Просвјета“. И то је све што је остало иза овог пјесника.
Весељко Радумило је касније завршио психологију на београдском Филозофском факултету и радио је у Беочину, гдје је и умро на свој рођендан 1981. године.
„Умро је песник, хуманиста и велики човек, до последњег момента несхваћен у малој средини“, по Пилиповићевим наводима рекао је Весин суграђанин, књижевник Бранко Петричевић, опраштајући се тада од Радумила.
Стихови у пламену
Цвјетко Буловић, Радумилов пријатељ, хроничар Градишке, послије пјесникове смрти уложио је велики напор да прикупи грађу везану за његов живот и стваралаштво и поклонио то Народној библиотеци, увјерен да ће се тамо најбоље чувати. И тако би вјероватно било, али је стицајем несрећних околности у пожару нестао градишки Дом културе, с њим и Народна библиотека, а с библиотеком и грађа о Веси Радумилу.
Шта је тада нестало у пламену? У његовој пјесничкој оставштини налазили су се збирка у рукопису „Поноћно сунце“, затим „Горану у походе“, „Цврчак у трњу“, „Моја љубав“, једна збирка без наслова, те многи драгоцјени документи. Аутори серијала и приређивачи књиге наставили су трагање. Тако им је Радумилова кћерка Милица рекла: „Након очеве смрти остале су књиге које је објавио, али и рукописи – свеске, листови папира, записи исписани његовом руком. Сачувала сам их вођена осјећајем да чувам дио њега.“ А све то је дала на увид приређивачима. Уредница РТВ Градишка Сања Суботић Цумбо о серијалу и приређивању књиге, између осталог, је написала: „Име Весељка Весе Радумила, скоро заборављено, наметнуло се као истраживачки изазов ауторског тима серијала ‘Баштина завичајних стваралаца’ РТВ Градишка, али и надахнуће, потреба да се његов стваралачки опус отме од заборава.“
Нов, другачији пјеснички глас
У периоду када се у српској поезији, и уопште у поезији на подручју тадашње Југославије, јављају неосимболисти, предвођени Бранком Миљковићем, у Бањалуци и Крајини педесетих година прошлог вијека врло активна је група младих писаца који у „Новом средњошколцу“, „Младом Крајишнику“, „Коријену“ и другим гласилима објављују литерарна остварења која у себи доносе посебну свјежину. О том периоду књижевног живота, на основу истраживања, документовано је својим текстовима увјерљиво свједочио свестрани књижевник Ранко Прерадовић.
– Прве Весине књиге, као и збирка пјесама Драгана Студена „Страва“, доносе сасвим нов, другачији пјеснички глас – каже он.
Што се Весине поезије тиче, то потврђује и књига „Немир снова и успомена“ у којој је објављено око 190 пјесама, разврстаних у 13 циклуса. У рецензији ове књиге мр Дарио Гвозден је написао и ово: „Немир снова и успомена у поезији Весе Радумила проговара из готово сваког стиха, сваке строфе, сваке пјесме. Његова поезија херметичког и елиптичног стила одјек је душе која није имала времена да упозна дјетињство, да ужива у његовим плаветнилима и радостима, душа чији је живот обојен немирима, слутњама, драматичним сјећањима на прошлост, дјетињство, тешку историју.“
Извор:Независне / Милан Пилиповић
