Никола Велимировић родио се 5. јануара 1881. године у селу Лелићу код Ваљева. Основну школу учио је у суседству, у манастиру Ћелије.
Шесторазредну гимназију је завршио у Ваљеву, а Богословију у Београду 1902године. Кратко вријеме био је учитељ у Драчићу и Лесковицама код Ваљева. Од 1904. до 1909. године био је на студијама у Швајцарској и Енглеској.
Теологију је докторирао на старокатоличком Теолошком факултету у Берну (1908), а филозофију у Женеви (1909). После дуге и тешке болести, 1909. године у манастиру Раковица прима монашки чин и име Николај. Своје образовање заокружује на Духовној академији у Петрограду.
По завршетку школовања започиње серију чувених бесједа и предавања широм тадашње Србије. Путује по нашем приморју, Немачкој, Швајцарској, Италији и Русији. Као професор београдске Богословије предавао је филозофију, психологију, логику, историју и стране језике. Већ у Богословији ушао је у јавни живот придружујући се опозицији против краља Александра Обреновића.
Његове књиге и говорнички дар донијели су му велику популарност, нарочито у вријеме балканских ратова. У току Првог свјетског рата (1915–1919) Николај је на дипломатским и патриотским задацима у Енглеској и Америци где успешно објашњава и брани интересе и права Србије и српског народа. Залагао се за стварање Југославије и сањао о савезу балканских православних народа под заштитом Русије.
Године 1919. Николај је изабран за владику жичког, а затим охридског (1920–1934). Када је укинута Охридска епархија постављен је за епископа охридско- битољског са сједиштем у Битољу (1930–1934), а одатле је враћен у Жичу као епископ жички са седиштем у Краљеву (1935–1941).
Због његовог угледа и утицаја, Нијемци су га, одмах по окупацији Србије, ухапсили и затворили у манастир Љубостињу, затим Војловицу и најзад, спровели у логор Дахау. Када се рат завршио, Николај је отишао у Америку где је и одакле је до последњег даха ђеловао као теолог, родољуб и просвјетитељ.
Умро је 18. марта 1956. године и сахрањен у порти цркве Светог Саве у Либертвилу. Посмртни остаци пренијети су му у родни Лелић 12. маја 1991.године.
На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. године канонизован је за светитеља.
Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару у Београду 24. маја 2003. године. Већ сљедеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио је Светом Николају.
Од Светог Саве до данас ниједан Србин није оставио за собом тако блиставо ђело као Владика Николај. Био је пре свега јеванђеоски човјек, прави Христоносац, али и велики духовник, пјесник, књижевник, историчар, филозоф, бесједник…
Његова сабрана дјела сачињавају томови књига са око 12 000 страница. Најважнија дела Николајева су: О васкрсењу Христовом, О Боки Которској, Религија Његошева, Беседе под Гором, Беседе изнад греха и смрти, Речи о свечовеку, Молитва на Језеру, Нове беседе под Гором, Мисли о добру и злу, Омилије, Охридски пролог, Рат и Библија, Вера образованих људи, Симболи и сигнали, Царев завет, Духовна лира, Емануил, Номологија, Земља недођија, Живот св. Саве, Жетве Господње, Касијана, Песме молитвене, Диван, Једини Човекољубац, Први Божји закон, Рајска пирамида.
Д. Јанковић
