Када је упознала сродну душу, особу којој је вјеровала да ће заједно пребродити многе животне недаће, посебно хендикеп, и остварити снове, Хелена Клос, дјевојачки Бараћ, из Градишке без оклијевања се упутила у град Визбур, у њемачкој покрајини Баварска, удаљен 1.200 километара. Било је то 2016. године, а путовање је трајало 13 сати.
„Удаљеност, непознат град и километри нису за мене били терет, него мотив. Тамо ме чекао Давид, мој садашњи супруг, такође глувонијема особа. Схватили смо већ након првог сусрета да смо једно за друго“, објаснила нам је Хелена.
Она је са породицом, са супругом, седмогодишњим сином Фабиом и четворогодишњом кћерком Миом, за новогодишње и божићне празнике допутовала у Градишку код родитеља, Љиље и Зорана Бараћа, настањених у Улици војводе Бојовића. Сваки долазак за њих је бескрајна срећа. Сусрету са баком, дједом, а посебно стрицем Дејаном, Хелениним млађим братом, највише се радују Миа и Фабио.
„Они би вољели код нас бити много дуже, не само за празнике. Зато су наши растанци тужни. Ипак, кад год сам у прилици, када овдје немам посла, одлазим у Њемачку да помогнем кћерки и зету“, каже Љиља, Хеленина мама.
Она је и нама помогла да се са Хеленом и Давидом лакше споразумијемо.
Хелена је асистент дефектолога у школи слушно оштећених ученика. Прије тога радила је у вртићу у Визбургу. У Градишци је завршила кројачку школу и радила је овдје неколико година прије одласка у Њемачку.
Њен супруг Давид је ЦНЦ оператер у великој и познатој творници аутомобилских дијелова. Пристојно зарађују. У Њемачкој су се уклопили у средину, у заједницу гдје немају потешкоћа. Њихов хендикеп, кажу, нико на послу и у средини не доживљава као проблем, него се труде да помогну и буду на услузи.
„Ситуирани смо, имамо довољно за своју породицу. Живимо као и сви други брачни парови који немају хендикеп. Нас двоје се међусобно храбримо кад нам је тешко, обострано помажемо и у свему разумијемо“, објаснио нам је Давид, поријеклом из Пољске.
У Њемачку се доселио са родитељима Петером и Јоландом када је имао четири године.
„Шта вас је међусобно привукло? Када сте схватили да сте једно за друго“, питали смо Давида и Хелену, док су нам Љиља и њена рођака Ружица помагале у комуникацији.
„Први сусрет са Хеленом, порука и писмо, навели су ме на закључак да је она моја срећна звијезда. Наша љубав је и сада снажна као и на почетку“, гласио је Давидов одговор на наше питање.
Шта јој се допало код Давида и шта је пресудило да се одлучи за брак с њим те да се пред матичарем и у цркви закуне на доживотну вјерност и љубав, настојали смо сазнати од Хелене.
„Давид је веома толерантан, стрпљив и вриједан, посвећен породици и дјеци“, кратко је одговорила.
„Који тренутак у њиховом браку је био најсрећнији“, опет питамо Хелену, претпостављајући какав ће бити њен одговор.
„Рођење сина и кћерке је најсрећнији догађаји за нас обоје“, одговорила је Хелена те наставила:
„Одмах сам медицинску сестру у болници питала, за обоје, да ли чују и да ли је све уредно. Одговор, којег сам у тренутку очекивала са стрепњом, био је позитиван. То је за мене био узвишен осјећај. Њих двоје расту, развијају се као сва друга дјеца. Фабио је други разред, а Миа иде у вртић. Ми смо срећна породица“.
Давид и Хелена не пропуштају прилику да истакну значајну помоћ Давидових и Хелениних родитеља, понајвише када су њихова дјеца тек рођена. Заједничка жеља у 2026. години је да купе стан или кућу и тако трајно обезбиједе смјештај.
Увјерени су, као и у многим приликама, да ће и у томе успјети јер бескрајно вјерују у себе и успјех на свим животним пољима.
Брат са три заната
Хеленин брат Дејан Бараћ такође је глувонијема особа. Рођен је 1994. године у Градишци. Редовно је завршио Технолошку школу, потом Хемијску школу за слушно оштећене у Бањалуци и месарски занат. Положио је возачки испит и запослио се у Градишци.
Ни по чему не заостаје за својом генерацијом, која га хвали као изузетног пријатеља, радника и колегу.
Милан Пилиповић / Независне
