У лугарници у Машићима, некада знаменитој грађевини из периода Аустрије, једној од најљепших у Поткозарју и Лијевче пољу на почетку прошлог вијека, а сада запуштеној и оронулој, од свих заборављеној, рођена је Лепосава Лепа Перовић, кћерка лугара Ђорђа и Зорке Перовић.Потицала је из многочлане и угледне породице. Имала је пет сестара, Љубицу, Даницу, Душанку, Јелу и Браниславу, као и три брата, Стеву, Вељка и Душана.
Перовићи у Поткозарју су потомци сердара и члана Сената Црне Горе Андрије Перовића и Марије Петровић, сестре Петра другог Петровића Његоша. Због немилости у коју су пали, након Његошеве смрти 1851. године, а доласком на власт књаза Данила, 1. јануара 1852. године, Перовићи су били принуђени да бјеже у друге државе. Уточиште у Аустро-угарској монархији, близу Бањалуке, пронашао је и Лепин отац а Андријин унук Ђорђе Перовић. Оженио се Зорком Спремо из Херцеговине а намјештење добио у државној администрацији. Био је шумар у Међувођу, у Кнешпољу. Послије неколико година премјештен је у Машиће близу Нове Тополе, гдје је 1911. године рођена Лепа. Њене сестре рођене су у другим мјестима, у Кнешпољу и Поткозарју, зависно од намјештења њиховог оца Ђорђађа али су дјетињство провеле у Машићима, изузев Браниславе која је рођена у Бањалуци 1920. године.
Четири сестре Перовић, Даница, Јела, Бранислава и Лепа, завршиле су високе школе и обиљежиле вијек у историји, науци, умјетности… Имале су такође значајну улогу у Другом свјетском рату, и несебичној борби за слободу. То потврђују четири Партизанске споменице, додијељене сестрама Перовић. Осим учешћа у револуционарном покрету, школовање је за њих било на првом мјесту. Бранислава је била физичарка, професор Електротехничког факултета у Београду и директор Института за нуклеарне науке у Винчи. Даница је била љекар, специјалиста пластичне хирургије на ВМА у Београду. У Другом свјетском рату била је најближи сарадник доктора Младена Стојановића, хероја са Козаре, свједок његове погибије у Јошавци а говорила је и на комеморацији Иви Лоли Рибару, секретару СКОЈ-а. Била је у браку са доктором и шпанским борцем Благојом Нешковићем. Јела, прва супруга Бранка Ћопића, бавила се књижевношћу и филозофијом, била је уредник у београдској издавачкој кући. Лепосава Лепа Перовић, угледна учитељица, рођена у машићкој лугарници 29. аугуста 1911. године, била је истакнута чланица Покрета отпора у Другом свјетском рату, за шта је више пута одликована. Осим Партизанске споменице 1941. Лепу је Орденом доброчинства одликовала грчка краљица Фредерика Хановерска. Била је посланик у првом сазиву Народне скупштине БиХ и Савезне скупштине Југославије.
Лепа је Основну школу завршила у Машићима а Учитељску, 1931. године у Бањалуци. Прво радно мјесто добила је у селу Међувође али се ту кратко задржала. Животни путеви и њена неупитна жеља за револуционарно дјеловање, одвели су је у Београд, гдје се придружила револуционарном покрету. Маја 1933. године ухапшена је и изведена пред Суд за заштиту државе, али је усљед недостатка доказа, ослобођена. Тада је упознала свог будућег супруга Кочу Поповића.
Како се ближио почетак Другог свјетског рата, Лепа се све снажније борила против окупатора те имала кључну улогу на подизању устанка у многим мјестима у Србији, БиХ, Хрватској.
Живјела је на више адреса, у Београду, Сарајеву, Тузли, Мостару, Бањалуци, потом Загребу, и на Банији… Године 1937. оптужена је за комунистичку дјелатност пред Окружним судом у Бањалуци. Поново је, због мањка доказа, ослобођена. Ипак, у Крајини није више била безбједна. У Београду се запослила у текстилној фабрици „Елка“, на Дорћолу. Наставила је политичко дјеловање. На почетку Другог свјетског рата, кренула је у оружану борбу за слободу. Бројне су акције, нарочито у Босанској Крајини, у којима се Лепа истакла. Њен допринос стварању нове државе и поразу непријатеља, био је значајан. Послије ослобођења Југославије, 1945. године била је члан Извршног комитета КПЈ и народни посланик у првом сазиву Народне скупштине Босне и Херцеговине. Године 1946. удала се за народног хероја, високог југословенског функционера и публицисту Константина Кочу Поповића. Активно се бавила културном политиком, била је директор Галерије фресака у Београду.
Заједно са Кочом посједовала је богату колекцију умјетничких дјела. Шездесет слика и скулптура, углавном југословенских аутора двадесетог вијека, 1970. године завјештала је граду Лазаревцу. Такође у Историјском архиву Београда је „Легат Константина Коче Поповића и Лепе Перовић.“ Чине га документи, умјетнине, књиге, личне ствари, фотографије…
Потомци Перовића, међу којима је Душко Перишић из Романоваца, сматрају да би лугарницу у Машићима, сада у посједу Шума Републике Српске, требало уредити, обновити и сачувати успомену на знамените сестре Даницу, Јелу, Браниславу и Лепу Перовић.
Милан Пилиповић / Независне
