Пензионер Раде Видовић из Крајчиноваца код Градишке, током посљедње двије деценије одгледао је више од пет хиљада сеоских фудбалских утакмица.
“Нема ту мјеста за сумњу, бројка може бити само већа а никако мања. Узмите оловку па рачунајте а ја ћу диктирати. Сваке седмице, осим зимског периода, пратим по три до пет утакмица. Гдје год се игра, ја тамо идем, без оклијевања. Имам распоред свих лига и такмичења, на зиду у кући. Сваку утакмицу заокружим, по распореду, као да су школски часови”, увјерава нас Видовић у истинитост навода о броју утакмица у пет градишких такмичарских разреда.
Ова рачуница била би вишеструко надмашена да је у своје евиденције увео и предратне посјете стадионима, у вријеме када је играо фудбал, био спортски функционер те на друге начине афирмисао фудбалску игру у градишком крају.
“Без утакмица, мој живот неби имао никаквог смисла. Мени је фудбал стално у глави, ноћу сањам акције, голове, шансе, играче… Најсретнији сам када у једном дану стигнем на три утакмице у три села, а навече на телевизији не окaсним на европска такмичења у фудбалу,” испричао нам је Видовић. Пензију је зарадио у Аустралији, Њемачкој и другим европским земљама па сада спокојно живи у родним Крајчиновцима.
“У Аустрајили сам играо фудбал, у Њемачкој био навијач “Минхена 1860” а овдје немам изразитих фаворите. Наравно, ФК “Козара” је водећи клуб али има још много других екипа гдје се добро ради и постижу успјеси,” сматра наш саговорник који је у младости био перјаница давно угашеног ФК “Врбашка”.
Због фудбала је, шездесетих година прошлог вијека емигрирао из Југославије. Преко Аустрије, гдје је неколико мјесеци боравио у избјегличком кампу, стигао је у Аустралију. Из Сиднеја, послије двије године, немирни, авантуристички дух одвео га је у Њемачку. Кући се вратио четрдесет година касније.
У Крајчиновцима сада прелистава успомене, уређује врт, узгаја воћњак и башту, иде на утакмице. Ужива у природним љепотама свога села и имања али фудбал му је увијек на првом мјесту. Све пoслове, кaже, ради у паузи, кaда се не играју утакмице. За полемике о сеоском фудбалу, овај витални осамдесетогодишнак, увијек је спреман.
“Фудбал је за мене терапија. Ништа друго ме не интересује. Политику нећу да гледам, да слушам политичке говоре, не идем на митинге нити на изборе. Ја имам свој избор а то су сеоске утакмице,” износи Видовић своје јасне спортске и животне ставове. У његовом комшилуку, одрастао је познати фудбалер Марко Марин, на којег је поносан јер је дугодишња перјаница Козаре и Поткозарја на стадионима у Њемачкој, Европи и свијету.
Асови по Видовићевом избору
Бирајући најбоље играче различитих генерација и клубова, Раде Видовић се опредијелио за Зорана Малбашића, Асима Хаџиалагића, Владу Јагодића, Винка Мариновића, Сашу Рацу, Борчета Средојевића, Зорана Благојевића, Дамира Раоса, Бориса Берића, Далибора Козића, Синишу Ђурића…
Милан Пилиповић
