Само дан касније, 19. децембра 1942. године, након што је његова мајка Стојна, уз помоћ баке Стоје, успјела искористити непажњу усташких стражара у логору Стара Градишка, гдје је доспјела послије заточеништва у Јасеновцу, провући се кроз жицу и побјећи преко Саве, у Босанску Градишку, Никола Гојковић, данас пензионер у Бањалуци, рођен је поред пута у Врбашкој, у слами.
Била је зима, снијег и велика хладноћа. Преживјео је захваљујући помоћи мјештанке Милке Бојанић која их је примила у своју кућу, подложила ватру и збринула породиљу и бебу. Њихово село Требовљани, у Поткозарју, било је спаљено а становништво одведено у логор. Свуда, само пустош и паљевина.
„Мајка и бака су ме скривале, којекуда, бјежећи пред усташама. Није било, ни шта јести ни шта обући. Никада нисам схватио, како сам, преживио, три ратне године, и дочекао слободу,“ говори Никола Гојковић за „Политику“.
Језива је његова прича коју је у дјетињству, слушао од мајке, баке и деде. Сви остали Гојковићи, а биле су их пуне куће, убијени су у Јасеновцу и Старој Градишци. Међу њима и дјеца, Николини рођаци. На списку Завичајног музеја у Градишци, међу 5 444 малишана до 14 година са подручја ове општине, ликвидираних у логорима НДХ-а, већином у Јасеновцу, је и 23 Гојковића.
Миле, Борислав, Војислав, Мирко, Деса, Бошко, Ранко, Мирко, Петар, Милосава, Душан, Драгиња, Милован, Јела, Грозда, Љубица, Ранко, Бошко и Радослав Гојковић из Гашнице, Миладин, Душанка, Владо, Вука, Петар, Ранко, Бошко, Роса, Михајло, Нада, Панте, Василија, Ана и Драгиња Гојковић из Совјака.
Мајка ми је причала о патњама у Јасеновцу, гдје су сви наши Гојковићи из Поткозарја одведени у љето 1942. године, и тамо поклани, убијени маљевима, умрли од глади сањајући мрвицу хљеба или кап воде,“ прича Никола Гојковић, загледан у Саву код Градишке, гробницу његових Козарчана, након што је положио цвијет на камени пупољак, рад сликара и логораша Боре Прпоша из Совјака, посвећен дјеци Козаре.
„Највише дјеце у Јасеновцу, у раљама Саве и Уне, умрло је од жеђи. Жене су, шапатом међу логорашима молиле за коју кап мокраће, за своју дјецу, да би преживјели. Једни су мокрили а други пили. То су причале моја мајка и моја баба а призори ми ни сада, послије много година, нису избледјели, нису се избрисали из памћења.“
То су Николина сјећања на дјетињство, на мајку, баку, на рат и усташке логоре смрти. Сјећа се и прича о својој баки по оцу, којој је усташа, у Јасеновцу, кундаком разбио лобању. О томе је Николи причала његова мајка:
„Моја свекрва, говорила је моја мајка Стојна, никако није могла подњети смрт двојице синова. У плетеној корпи носила је њихове кошуље, љубила их и стално плакала. Очи су јој биле пресахле, згасле од туге. Њену неописиву бол, примјетио је усташа, питао је зашто плаче, кога жали, вјероватно синове партизане, казао је. Не чекајући њен одговор, ни реч, распалио је кундаком по глави. Пала је у блато и више се није јавила, ни плакала. Своју бол, одњела је у смрт.“
Никола Гојковић (83) носи име свога деде којег су усташе убиле у шуми, у Јазу, засеоку села Совјак гдје постоји масовна гробница. Он ту често одлази и пали свијеће као и у Требовљање, гдје су убијени његови ујаци и друга родбина мајке Стојне, дјевојачког презимена Вукота.
Политика/Милан Пилиповић
