Живкова љубав за Љубатовце (ФОТО)

Мало ко је у целој Крајини, од Лијевча до Грмеча и Пљешевице, са толико љубави написао књигу о своме селу Љубатовци код Лакташа, као Живко Вујић, песник, књижевник и сатиричар. Он је, како каже, тиме себи за живота а другима на „овом и на оном свету“ подигао споменик на 1250 страница, са 231 460 речи, 39 010 пасуса, 66 989 редова и милион 553 130 знакова, под заједничким називом „Љубатовци“.
Љубатовци су достојни памћења свих Љубатовчана. Они су тема сваког разговора, радост сваког сусрета, мисао сваког тренутка, чак и онда када се директно не помињу, прича Живко, посветивши живот своме селу, у којем је рођен 1947. године. Претходно је објавио 28 књига различитог жанра. Живкове песме, приче и афоризми преведени су на више језика. Члан је Удружења књижевника Републике Српске, Београдског афористичког клуба и још неколико песничких удружења. Инспирацију за писање проналази у Љубатовцима. Зато је одлучио да се одужи, књигом о завичају.

Успомене на родитеље и браћу, на родбину и комшије, на обичаје и језик, образовање и културу, народне светковине, на одрастање и на тежак сеоски живот, детињу слику родног места, запретао је у књизи коју је писао неколико деценија. Тако је веза аутора и завичаја постала трајна и нераскидива.
„Љубатовце љубим, за завичај дишем и живим. Свет је један, живот је један, и завичај је један,“ каже Живко допуњавајући мисао.
„ На завичај се ослањају моје мисли, сећања, осећања, речи, памћење, дела…“

Завичај је ауторово обележје, корен и најдрагоценија имовина, димензија света, место усхићења и неспокоја.
„Хтео сам да речима и сликама браним и одбраним своје село и себе самог, од отуђења и одљуђења. Хтео сам да речима оплеменим сећање на родбину, комшије, на ђаке и учитеље, на долазнике и пролазнике, на рађања, крштења, свадбе, али и на покојнике, на гробља и гробове…“
Љубатовци су Љубатовчанима и огњиште и колевка. Огњиште око кога су се преци окупљали, колевка у којој су одњихани и у свет крочили. Замишљен поред старе воденице на речици Турјаници, једној од две које још мељу, Живко Вујић, бележи и наглас чита:
„Љубатовци су свим Љубатовчанима њихово најдуже памћење, у њима је нарастала и сазревала њихова душа. Љубатовчани су расејани по туђини где служе Немцима и Словенцима, Италијанима и Швајцарцима, Канађанима и Американцима, а њихова огњишта се гасе, њихово породично стабло у Љубатовцима је поткресано. На њему се суше преостале старе и оронуле гране, а младице не избијају.“

Речи умеју да певају, и да плачу, да буду гласне, али и да ћуте. Живко се весели тим речима, редовима, стиховима и причама. У сваком дану, изласку сунца и месеца, свакој капи росе и сваком сусрету, препознаје свој свет из маште.
Живко живи међу успоменама, и тугује, зато што Љубатовци умиру. У многим кућама, које је време разградило, које су ослепеле и оглувиле, на угашеним огњиштима, Љубатовци полагано нестају. Не тако давно, у овом селу близу Лакташа било је 525 становника. Пред минули рат, избројали су трећину мање а 2013. године, на попису, у пола мање. Зато у Љубатовцима има више кућа него становника. Има троструко више неожењених и неудатих него деце. Зато ни школа не ради. Живкова тугованка у родном селу, његово поређење два времена, којег је сместио у велику књигу, обухватна је и болна.
„Некада је у многим кућама било топло, а сада је хладно. Некада је унутра било бучно, а сада је болна тишина. Некада је унутра бујао живот, а сада живи неживот. Некада је унутра, и ноћима била светлост, а данас је и дању мрак. Некада је из кућа куљао дим, а сада куља празнина. Пустош се шири на све стране, стеже преостале окућнице, пушта корење на кућном прагу, провирује кроз прозорска окна.“
На источном зиду оронулих кућа, памти Живко Вујић, била је икона, испред које се домаћин са укућанима, Богу молио.

Живко Вујић често се пита, када ходи селом и стазама своје младости, и свога детињства, да ли заправо иде кући или од куће. Загледа кровове, авлије и тарабе старих ограда. Делују сабласно.
Љубатовци су, приповеда Живко, саздани од сунца и земље, од шума и ливада, од птица и лисица, од жубора поточића, клепетања млинског точка, хука воде и мириса кукурузовог брашна које, испод каменог точка пада у стари дрвени сандук, у народу назван мушњак.
Монографија
Монографија са насловом у једној речи „Љубатовци“, је огњиште и корен, слика и звук, подсећање и успомена. Она је светлост речи и фотографија, које греју душу.

„Она оставља траг о нама, и о онима после нас. Јер, све је пролазно, само записано траје и зближава људе,“ сматра Живко Вујић, аутор монографије, носталгичар, песник и хроничар свога села.
„Љубатовци су завичај душе, суштина ствралачког света, језгро и просветлење, мисао и време, љубав и стрепња, сазвучје у постепеном, неумитном нестајању…“
Политика / Милан Пилиповић





