Сусрет Цвикића у Бакинцима: Десетине Танасијевих потомака у истом дворишту

Цвикићи поријеклом из Бакинаца окупили су се средином јула у овом поткозарском селу. Дошли су из многих крајева, а већина из Лакташа, Бањалуке, Градишке, Шајкаша, Ријеке…

Укратко:

• Цвикићи из Бакинаца окупили су родбину из више градова и држава.
• Присјетили су се поријекла породице, заједничких предака и породичних прича.
• Млађим генерацијама пренесена је важност очувања родбинских веза.
• Договорили су да окупљање постане традиција и наредних година.

Иницијатор је Ивана Цвикић из Бањалуке, а домаћини Нада и Милан Цвикић из Бакинаца. У њиховом дворишту окупили су се бројни рођаци и презимењаци. Према причању Бранимира Цвикића, Иваниног оца, они потичу од Танасије Цвикића, који је у вријеме турске власти у Бакинце доселио из Кнежице. Овд‌је је стекао два сина, Луку и Петка. Прича се да је имао и трећег сина Јову, који је у младости нестао. Никада се није сазнало гд‌је и како се то догодило. Његови родитељи, прича се међу Цвикићима, много су туговали па тугу и у гроб однијели.

„Лука и Петко су наши преци. И сада знамо ко припада Лукиној, а ко Петковој лози. Међусобно се поштујемо, уважавамо и чувамо наше породичне коријене. У томе је важност и значај овог сусрета“, подсјетио је Бранимир Цвикић на веома разгранато породично стабло. Он је Лукин потомак. Нено Цвикић, који припада Петковој породичној лози, каже да је овај његов предак имао деветоро д‌јеце, шест кћери и три сина. То су Јоја, Миља, Ђуја, Стоја, Вида, Цвијета, Мирко, Раде и Теде“.

У Бакинцима има шест домаћинстава Цвикића, причају стричевићи Душко, Милан, Стојан и Драго. Њихови очеви су рођена браћа. О себи и својима причају:

„Сви се међусобно поштујемо, уважавамо, његујемо родбинске односе. Причамо младима ко смо, одакле потичемо, гд‌је су се Цвикићи раселили. То они треба да знају, због своје д‌јеце и нових генерација“.

Вриједни и посвећени послу

Цвикићи су некада били сиромашни, живјели су од пољопривреде, бавили се тешким пословима, подизали кречане и циглане, пекли ракију, сјекли балване, крчили трње и шибље, претварајући пустаре у оранице.

„Како бисте описали Цвикиће, чему су склони, за шта су талентовани“, питамо Душка, Милана, Стојана и Драгу. Сваки од њих има шта рећи, додати, испричати:

„Међу Цвикићима нема лијенога, ми смо вриједни и посвећени послу. Међу Цвикићима нико не спава до подне, него рано устаје и ради, док сунце не зађе. Многи су отишли у иностранство, зарадили и вратили се. Изградили су велике и модерне куће“, испричао нам је Стојан (78), најстарији на овом сусрету, гд‌је су Цвикићи показали и таленат за пјесму и музику. Млађи су и коло повели, а старији се у коло ухватили. Док се звук хармонике разлијегао селом, Стојан је хтио да још нешто дода на претходну причу.

„Да су дошли Љубомир (88) и Здрава Цвикић (83), тада би њих двоје били најстарији. Али, то се није десило, па су тиме препустили мени да се дичим својим годинама, момачким кораком и младалачким ставом. За срећу сада имам још један разлог јер је моја праунука, двогодишња Огњена, овд‌је најмлађа.“

Цијело село родбина

Милан Цвикић и његова супруга Нада, поријеклом из сусједних Миљевића, пензију су зарадили у Аустрији. Зато све више времена проводе у Бакинцима. Сада су, кажу, најсрећнији јер се окупила бројна родбина. Међу њима су кћерка Мирјана, зет Јовица, син Александар, унучад Сњежана, Марко и Сара.

„Већина Цвикића по традицији се жени или удаје у своје село, тако да су нама родбина многи Бакинчани, Тодоровићи, Кнежевићи, Ковачевићи, Звијерци, Јокићи… Ја сам се оженио из Миљевића, села преко Борне, и нисам се покајао. И да јесам, ништа ми не користи, јер је касно за све“, шаљиво прича Милан, најбољи пјевач међу родбином, који је снимио неколико пјесама.

Он је награђен и великим аплаузом јер се гостима, послије Иване Цвикић, обратио у стиху. На овај сусрет дошло је много младих. Међу њима Лана Цвикић, која живи у Лакташима, а поријеклом је из Бакинаца. Она је у овом селу претходно била прије 17 година. Сада је дошла на сусрет да би се вид‌јела са рођацима. Неке од њих, каже, сада је упознала.

„Памтим село и људе, иако сам имала пет година. Сви смо оптерећени различитим обавезама, вријеме брзо пролази, а да ми то и не осјећамо, а сусрете, виђења са родбином, обостране посјете увијек одлажемо. То треба мијењати, чувати родбинске везе“, повјерила нам се Лана Цвикић, студенткиња Правног факултета у Бањалуци.

Испред пуне трпезе свакојаких ђаконија, обиља хране, уз музику и весеље, сјетни разговори и подсјећања на живот у Бакинцима некада и поређење са садашњим, потрајали су до касно, иза поноћи. Када су се почели разилазити, у свитање, утврђивали су договор о новом сусрету наредне године у исто вријеме.

Извор: Независне / Милан Пилиповић