Утихнуо глас Андрије Бајића, амбасадора српске народне музике

Био је феномен на естради, пјевао је на прагу деведесете, једнако као у младости, када је са млађим братом Томиславом градио богату каријеру и био популаран у свим крајевима бивше Југославије. Био је пјевач, композитор и текстописац, амбасадор српске изворне пјесме.

Био је пјевач, композитор и текстописац, амбасадор српске изворне пјесме, који је заједно са братом Томиславом, (преминуо 2018. године) обиљежио умјетничку и стваралачку епоху. Дует “Браћа Бајић” је оставио најдубљи траг у музици и музичкој традицији српског народа.

Њихове интерпетације ” Иде Миле лајковачком пругом”, “Погледај де мала моја”, “Марамица свиленица”, “По градини мјесечина ко дан”, “Ој овчаре,” “Играј мала не сти се”, “Три ливаде”, “У ливади под јасеном,” припадају музичкој баштини. У то се свакако могу сврстати и пјесме “Која гора Иво,” “Све бехара и све цвјета,” ”Ја сам Јовицу шарала варала,” карактеристичне за подручја у којима живе Срби. За Радио Београд Бајићи су снимили више од 120 трајних снимака.

Андрија Бајић, који је преминуо у 89. години, три пута је учествовао на Фестивалу народне пјесме у Градишци. И тада, публика му је дуго аплаудирала, овацијама показивгала поштовање према Бајићу, музичкој институцији српке народне пјесме.А он је о Градишци и фестивал говорио са великим поштовањем.

“Сваки позив из Градишке ме радује, искрено. Фестивал је јединствен у региону зато што наступају доказани умјетници, а публика је то препознала. Оркестар, организација, све је на врхунском нивоу. Сви извођачи из Градишке, одлазе са богатим утисцима,” говорио је Андрија Бајић.

Андрија је рођен 1938. године у селу Јабучје код Лајковца. Имао је шесторо браће и сестара. Има три кћерке и четворо унучади. Музикалност је наслиједио од оца Лазара који је лијепо пјевао и лијепо писао. Рано је заволио и научио да свира фрулу и хармонику. Компоновао је чувено коло „Колубарски вез“.

Средином 60-их, настале и прве Андријине композиције на Томине стихове. Биле су то пјесме, онако како се пјева у њиховом крају: „Дуни вјетре с Букуље планине“, „Рујна зора не свиће“, „Колубаро, сестро Шумадије“, „Над извором врба се наднијела“, „Просило ме стотину момака“, „Биће тако како цура каже“, „Лијепа Шумадинка“, „Вечерас ми капија зашкрипала мала“, „Ој, Јоване, Јово, море“…

Милан Пилиповић