Четири породичне лозе, Доведени, Макитани, Срдије и Косићи, поријеклом из села Оборци код Доњег Вакуфа, састали су се и ове године. То је њихов 21 сусрет. Сваке године, окупљају сe на другом мјесту, зависно ко је домаћин. На излетишту у Кијевцима код Градише, средином јуна, ту улогу имали су Макитани. Окупило се 70 бивших становника Обораца, који су родни крај давно напустили. Неки су отишли шездесетих а већина деведесетих година прошлог вијека. Прве је из завичаја отјерало сиромаштво а друге рат.
„На идеју смо дошли спонтано, у родном крају, у вријеме једне од наших, додуше ријетких посјета. Међу нама је и велики број сродника. У рату и послије рата, већина се разишла по свијету. Макитани живе у Новом Саду, Жабљу, Ветернику, Бијељињи, Бањалуци, Градишци, Косићи у Футогу и Новом Саду, Срдије у Бијељини, Београду…“, каже Рајко Макитан, полицајац из Градишке. Овдје је дошао у избјегличкој колони, посљедње ратне године, скућио се а нову средину прихватио као нови завичај. Старог краја, није се одрекао нити га заборавио.
Јован, Мирко и Мићо Макитан одселили су 1966. године из Обораца у Жабаљ. Тамо су развили пословни бизнис, исказали се као врсни мајстори, пословни људи, одлучни да успију, да запосле своје и друге.
„У моме предузећу које се бави производњом, запослено је 70 радника. Почели смо са ледине, ни од чека. Из Обораца нисмо имали шта понијети, осим јаке воље и жеље за успјехом. То је доказ да наши људи, гдје год дођу, умију да се снађу, поштеним радом и вриједним рукама,“ испричао је Јово Макитан.
У питомом поткозарском крају, на сусрету ове четири породице, препричавали су успомене из родног краја. Тамо, њихове куће давно су опустјеле, или промијениле власнике. Многа имања су запуштена и напуштена, јер је судбина тако одредила. Повремено се окупљају на гробљу, уређују вјечна почивалишта својих предака, чувају трагове живота Срба у доњевакуфском крају.
„Нема дана када се не подсјетимо на завичај. Сваки наш сусрет, почиње и завршава сјећањем на Оборце и околину. То мјесто живи у нама, гдје год да смо. Нашу дјецу учимо томе. Они требају знати ко смо и одакле смо,“ кажу Милан, Љубан и Бошко Доведен који, од 1995. године, живе у Новом Саду.
Маћан, Мишо и Бошко Косић, такође су се, бјежећи од ратног пламена, зауставили у војвођанској равници, у Футогу код Новог Сада.
„Прошле године састали смо се у Ветернику. Тада су домаћини били Косићи. Идуће године, првог или другог викенда у јуну, наш сусрет биће у Семберији, у Вршанима, гдје живе Срдије. Почели смо ову
праксу прије 21 годину и редовно се састајемо, изузев једне године, када је то изостало због епидемије короне,“ изнио је Рајко Макитан, план којег су утврдили на сусрету у Кијевцима. Макитани, Доведени, Срдије и Косићи похвалили су се различитим склоностима и вјештинама.
Доведени и Макитани су најбољи фудбалери, по томе се истичу. Косићи су пјевачи, имају и изворну групу „Момци са Совића“. Срдије су писци, а најуспјешнији у томе је Љубо Срдија који је написао неколико књига.
Оборци
Оборци су насељено мјесто у опшини Доњи Вакуф , сада у Федерацији БиХ. Смјештено је у подножју планина Комар и Совић, на путу од Травника ка Доњем Вакуфу. Највећи дио подручја Обораца је изразито брдско-планинско. Према попису из 2013. године, у Оброцима је живио један Србим међу 599 Бошњака.
Постоји овдје и више знаменитих споменика и грађевина. Основна школа у Оборцима отворена је 1956. године. Носила је назив „22. децембар“ до 1971. године када се назив мијења у ОШ „Душан
Дугалић“. Назив који има и данас добила је 1995. године, Јавна установа „Трећа основна школа“. Касноантичка базилика у Оборцима проглашена је за национални споменик БиХ 26. јануара 2004. године. Базилика је изграђена на Главици (Црквини) малој узвисини поред села. Служила је као сеоска богомоља. Усљед бројних девастација (од потраге за благом до индивидуалне градње) остаци ове базилике једва су видљиви, међутим ипак свједоче о развијеном насељу у касноримском раздобљу.
Изграђена је крајем петог или почетком шестог вијека. Димензије базилике су 15,45 x 19, 72 м. Унутар базилике пронађене су четири зидане гробне коморе.
Милан Пилиповић
