Ђачке успомене бивших ученика Економске школе “Борис Кидрич”, ни послије 55 година, нису изблиједиле. Они су се дванаести пут од завршетка школовања састали у суботу 5. октобра. На овогодишњи сусрет дошли су у центар града, који је некада припадао школском дворишту. Сада је ту изграђен трг и подигнут споменик Вељку Чубриловићу.
Допутовали су из Београда, Панчева, Љубљане, Ријеке, Нове Градишке, Бањалуке и других мјеста, гдје су их животни путеви одвели након матурске забаве у Старој Градишци, у мају 1969. године.
“Послије те забаве, нисам вјеровала да ћемо се више, уопште срести. И зато сам била тужна. Учинили смо све да наше успомене не изблиједе. Зато сам срећна, када год стигне позив за сусрет,” казала је Ениса Шиљак, дјевојачки Раковић. Она више од пола вијека живи у Љубљани. Била је банкарски чиновник.
“Ово је за мене велики догађај, то ми је пробудило снажне емоције, унијело радост, срећу… каже Ениса, из прве клупе до прозора, коју је дијелила са Ранком Предојевићем.
“Школовање смо почели 1965. године, као пета генерација Економске школе. Настава је организована у згради познатој као стара робна кућа,” испричали су нам бивши школарци, а сада пензионери. Међу њима су Илијаз Џанић, Јово Миљковић, Момир Цвјетковић, Мирсад Аљета, Владо Шврака, Љубомор Илинчић, Ковиљка Милановић, Љубица Калембер, Љиља Станишљевић, Радмила Класан, Гојко Малиџан, Ениса Шиљак, Садета Дураковић, Смиља Станишљевић, Деса Ковачевић… Матурску забаву, сјећају се бивши
ученици, организовали смо у затворском ресторану у Старој Градишци. Новац за матурско вече и за екскурзију, сјећа се Смиља Малешевић, дјевојачки Станишљевић, сакупили су од томболе. То је организовао њихов разредник Душко Берић.
“У одјељенском буџету сакупили смо 826.000 динара. Од родитеља смо добили још по 20 динара, што је било довољно за екскурзију посредством Феријалног савеза. Били смо неколико дана у Задру а послије, уз заклетву да једни друге никада нећемо заборавити, кренули новим животним стазама,” сјећају се наши саговорници, тог важног догађаја. Ђука Јаковљевић подсјећа да су они били пета генерација Економске школе.
“Били смо скромни, у свему, а вриједни и упорни у учењу, узорни у владању. Нисмо правили разлике између сиромашних и имућнијих… Била су два одјељења, укупно 59 ђака. Дружимо се, састајемо, чувамо успомене на своју школу и на школске другове који нису живи”.
Љубица Голић, дјевојачки Калембер, из треће клупе у средњем реду, памти школског друга Енвера Алагића из Дубрава.
„Он је сједио иза мене. Помагали смо се, разјашњавали нејасноће школских задатака. Енвер није жив али смо се данас сјетили њега, Мише Швраке и свих других који су нас напустили. Због тога смо тужни,“ каже Љубица, родом из Лике, одавно становник Градишке.
Наша генерација се често састајала, од завршетка школовања, све до сада, подсјећа Илијаз Џанић, који живи у Шведској а повремено борави у родном граду.
“Поштовали смо и уважавали једни друге, помагали… Ишли смо на спавање, на конак једни код других. Пријатељство смо сачували до данас,” каже Илијаз. Гојко Малиџан из Рогоља а сада становник Београда сјећа се путовања до школе.“У школу смо из удаљених села путовали пјешке, а само ученици из имућнијих породица имали су бицикл,” сјећа Гојко Малиџан из Рогоља.
Он је, каже, заједно с Момиром Цвјетковићем, Јовом Митровићем и Момиром Хрваћанином, у вријеме јесењих киша или зимске хладноће и дубоког снијега, често коначио код школског друга Илијаза Џанића у Дубравама. Сваки сусрет, је нова прича и пробуђена успомена бивших ученика, одлучних да, давно исковано пријатељство његују и чувају од заборава.
Ђак путник
Владо Шврака је у Економску школу у Градишку путовао из Разбоја, у србачкој општини.
“Свакодневно сам, до школе путовао 22 километра у једном и још толико у другом правцу. Био сам једини ђак изван градишке општине. Четрдесет година радио сам у трговачкој струци. Живим у своме селу,” каже Владо и напомиње.
“Од завршетка школовања, стално се састајемо. Прво је то било сваких десет а потом пет па још чешће. Како смо старији, чешће се састајемо.”
Милан Пилиповић
