На гробљу у Елезагићима, селу близу Нове Тополе у Лијевче пољу, на споменику Јовици Бркљачу, досељенику из села Грмуша, 25 километара низводно од Бихаћа, на мермерној плочи уцртана је његова фотографија поред камиона са два коња.
Овај споменик је јединствен на сеоском гробљу, другачији од свих, зато што је и Бркљачев живот, угашен 2020. године, био другачији од живота овдје сахрањених мјештана.
Јовица, познат у своме крају као љубитељ коња и произвођач креча, своје село напустио је крајем рата. На то је, као и његове комшије, био принуђен.
Јовин син Саво, рођен у Грмуши, а сада становник Ровина, код Градишке, превозник по занимању, испунио је очеву жељу и свој завјет.
„На очевом споменику, са његовим ликом, нацртао сам коње, које је он много волио. Цијели живот, а рођен је 1947. године, радио је коњима, кућио, орао и сијао, превозио, а када се морало од куће, потрпао је у запрегу све што је могло стати и кренуо са породицом у потрагу за новим мјестом, за безбједнијим животом, бар док рат не престане“, прича нам Саво Бркљач, носталгичар и чувар успомена из родног села.
А Грмуша је у сваком рату разарана, становништво ликвидирано или принуђено да бјежи.
У Другом свјетском рату, на Гаравицама, највећем српском стратишту бихаћког краја, ликвидирано је 247 становника Грмуше. Међу њима и бројни преци Саве и Јове Бркљача. Спасење у избјеглиштву у Банатском Великом Селу код Кикинде, пронашао је Јовин отац Саво, по којем је унук, наш саговорник, добио име.
„У Банату је 1947. године рођен је мој отац Јово, Јовица, како су га многи ословљавали. Дјед Саво није издржао у равници и вратио се у Грмушу 1949. године. Довео је мога оца који је тек проходао. Поправљао је разрушено имање, почињао све изнова на својој горевини. А онда је његов син, а мој отац, који сада почива у лијевчанској равници, отишао у Футог, на посао. Радио је тамо 18 мјесеци, али није могао без завичаја. Вратио се и он. Оженио се, стекао породицу. Ја сам рођен у Грмуши, ту сам провео дјетињство и најљепше доба живота. Грмуша је моја успомена коју чувам и носим у срцу. Све наше је опет срушено, уништено, и кућа и окућница, али ја се увијек тамо враћам, бар у мислима“, сјетно о своме крају и прецима прича Саво Бркљач, један од иницијатора обнове сеоске цркве посвећене Светом Пантелејмону, изграђене 1893. година, а порушене у посљедњем рату.
Сада предводи акцију на изградњи парохијског дома. За њега и комшије, који су се скућили у многим мјестима Српске и Србије, и цијелог свијета, није препрека што у Грмуши сада нико не живи.
Прије рата било их је више од 300, а према посљедњем попису, у овом питомом селу, на платоу изнад унског кањона, није било никога. Само развалине и успомене.
Усамљеник у туђем селу
Јово, или Јовица Бркљач, умро је и сахрањен у околини Нове Тополе, у Елезагићима, далеко од родног села Грмуша, у сталном надању, жељи за повратком, која му се није испунила. Тамо, у крају сталних ратова, бјежанија и олуја, почивају његови преци. Јово је овдје усамљен, једини Бркљач на гробљу у Елезагићима.
„Живи могу да се врате, некада, та могућност увијек постоји. Жал је за нашим мртвима, за нашим покојницима чији гробови су расути у другим мјестима, градовима и државама. Они више не могу да се врате. За њима једино можемо упалити свијећу у нашој цркви, Богу се помолити и њих се сјећати. Зато, у пустом и празном селу, у којем живе наше успомене, обновили смо цркву“, сјетно прича Саво Бркљач показујући фотографије на којима су порушене куће, путеви којима су некада ходили, а сада косилицом, кроз траву и остругу пролаз направили, ручак на тракторској приколици, одмор у хладовини старе крушке, послије напорног рада и пробуђених успомена у завичају.
Извор: Независне / Милан Пилиповић
