Ро­би­јао због Ћо­пи­ће­вих љубавних ја­да и иде­а­ла

У по­дру­му оп­штин­ске згра­де у Др­ва­ру, гра­ди­ћу на за­па­ду БиХ, у чи­јем осло­бо­ђе­њу је уче­ство­вао то­ком Дру­гог свет­ског ра­та, Љу­бо Ба­бић, ко­ји је био пр­во­бо­рац, већ­ник АВ­НОЈ-а, је­дан од нај­бли­жих Ти­то­вих са­рад­ни­ка, по­ли­ти­чар и ди­пло­ма­та, ро­би­јао је 1937. го­ди­не због Бран­ка Ћо­пи­ћа. Са по­зна­тим пи­сцем, од ко­јег је го­ди­ну мла­ђи, Ба­бић се дру­жио у Учи­тељ­ској шко­ли у Ба­ња­лу­ци. Обо­ји­ца су због бун­тов­них иде­ја из­ба­че­ни, али су шко­ло­ва­ње за­вр­ши­ли у дру­гим ме­сти­ма, Љу­бо у Би­ха­ћу, а Бран­ко у Кар­лов­цу.

Не­ко­ли­ко го­ди­на пред смрт 2014. го­ди­не у Бе­о­гра­ду, то­ком че­стих по­се­та род­ном се­лу Бре­зик Ла­мин­ци у Ли­јев­че по­љу и Гра­ди­шци, за чи­ји раз­вој и еко­ном­ски на­пре­дак је ве­о­ма за­слу­жан, Ба­бић је ис­при­чао, ка­ко и због че­га је там­но­вао.

Ћо­пић је у аугу­сту 1937. го­ди­не, из Бе­о­гра­да где је за­по­чео сту­ди­је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, до­шао на не­ко­ли­ко да­на, у по­се­ту Ба­би­ћу, сво­ме дру­гу из Учи­тељ­ске шко­ле. Био је то ње­гов пр­ви, али не­сла­ван до­ла­зак у Др­вар. Ту је Ба­бић ра­дио у шко­ли, био учи­тељ и за крат­ко вре­ме сте­као ве­ли­ке сим­па­ти­је ме­ђу ста­нов­ни­штвом. Сви су га по­зна­ва­ли. И во­ле­ли. Учи­тељ је имао ве­ли­ки ауто­ри­тет и углед. Док је Љу­бо био на на­ста­ви, Бран­ко је упо­зна­вао ово ме­сто, хо­дао ка­мо га очи во­де, по­себ­но за­ди­вљен ле­по­том ре­чи­це Унац и пла­ни­не Оштрељ.

Упра­во пред до­ла­зак у Др­вар, Ћо­пи­ћа је за­де­си­ла љу­бав­на не­во­ља. Оста­ви­ла га је де­вој­ка, ро­дом из До­бо­ја, ко­ју је мно­го во­лео и са њом, ис­при­чао је Љу­бо, ко­вао ве­ли­ке жи­вот­не пла­но­ве. Те­шко је при­хва­тио ње­ну од­лу­ку да за­у­век пре­ки­не ве­зу, а ту­гу је ле­чио упра­во у Др­ва­ру, по­ве­ра­ва­ју­ћи се сво­ме школ­ском дру­гу. Ба­бић ипак ни­је знао за ње­го­ву на­ме­ру, због ко­је ће до­спе­ти на ро­би­ју.

„Бран­ко је оти­шао у по­шту и слу­жбе­ни­ку из­дик­ти­рао те­ле­грам де­вој­ци сле­де­ћег са­др­жа­ја, уко­ли­ко ми се не вра­тиш, уби­ћу се. И оти­шао,” ка­зао је Љу­бо.

Дру­штво у гра­ди­шком СУБ­НОР-у, где је ре­дов­но на­вра­ћао, при­ли­ком до­ла­за­ка у Гра­ди­шку, па­жљи­во га је слу­ша­ло. Ка­сни­је је тај до­га­ђај, Љу­бо оп­шир­но опи­сао у књи­зи „Иза­зо­ви, по­ср­та­ња, су­но­врат”, ко­ју је, го­ди­ну пре ње­го­ве смр­ти об­ја­ви­ло „Дру­штво за исти­ну о На­род­но­о­сло­бо­ди­лач­кој бор­би и Ју­го­сла­ви­ји”.

По­штан­ски слу­жбе­ник, по­сле Бран­ко­вог те­ле­гра­ма, оба­ве­стио је ло­кал­ну жан­дар­ме­ри­ју о дра­ма­тич­ној по­ру­ци, за­бри­нут за суд­би­ну не­по­зна­тог мла­ди­ћа. Да би пред­у­хи­три­ли на­ја­вље­но са­мо­у­би­ство због не­уз­вра­ће­не љу­ба­ви, жан­дар­ми су од ме­шта­на Др­ва­ра са­зна­ли да је овај не­зна­нац ви­ђен у дру­штву учи­те­ља Ба­би­ћа.

„Ја сам био на на­ста­ви ка­да су жан­дар­ми до­шли у шко­лу. Од­мах су ме о све­му упо­зна­ли, рас­пи­ти­ва­ли се за Бран­ка, и по­ве­ли ме у жан­дар­ме­риј­ску ста­ни­цу. Ду­го су ме о све­му ис­пи­ти­ва­ли. Ни­је вре­де­ло мо­је убе­ђи­ва­ње да је он пе­сник и да не тре­ба прет­њу схва­та­ти та­ко озбиљ­но ни­ти тра­гич­но. Пу­сти­ли су ме и упо­зо­ри­ли да ће ис­тра­га би­ти на­ста­вље­на”, ка­зао је Ба­бић окру­жен рат­ним дру­го­ви­ма и при­ја­те­љи­ма из де­тињ­ства, Та­на­си­јем Га­ко­ви­ћем, Ми­лом Стру­ни­ћем, Ви­то­ми­ром Лу­ки­ћем, Гој­ком Шер­бу­лом, Ни­ко­лом Кра­гу­љем, пе­сни­ком Не­бој­шом Ива­шта­ни­ном…

Ма­да је Љу­бо, ко­ји је ина­че био склон оп­шир­ном при­по­ве­да­њу, го­во­рио о пред­рат­ном пе­ри­о­ду у Кра­ји­ни, а по­себ­но свом уче­шћу у пар­ти­зан­ским је­ди­ни­ца­ма у осло­бо­ђе­њу Др­ва­ра, ње­гов ком­ши­ја из Ла­ми­на­ца Не­бој­ша Ива­шта­нин, пе­сник, по­ли­ти­чар и ди­пло­ма­та, ин­си­сти­рао је баш на при­чи о Ћо­пи­ћу.

„Ја сам Бран­ка про­на­шао на ре­ци Унац, зу­рио је у во­ду, за­ми­шљен, да ли због де­вој­ке или је сми­шљао не­ку пе­сму, то не знам. Ка­зао сам шта се до­го­ди­ло и пред­ло­жио да од­мах по­ђе за Ха­ша­не, ина­че, ће­мо обо­ји­ца на­стра­да­ти, за­то што већ има­мо по­ли­циј­ски до­си­је у Ба­ња­лу­ци. Та­ко је и би­ло, Бран­ко је спа­ко­вао сво­је ства­ри и пе­шке, пре­ко бр­да и пла­ни­на, за­пу­тио у род­но се­ло”, ис­при­чао је Ба­бић.

Истог да­на, ка­да је ис­пра­тио Бран­ка, жан­дар­ми су пре­тре­сли Љу­би­ну со­бу, бли­зу шко­ле у Др­ва­ру и про­на­шли ком­про­ми­ту­ју­ћи, ко­му­ни­стич­ки про­па­ганд­ни ма­те­ри­јал. Спро­ве­ден је у по­друм та­да­шње, али и са­да­шње оп­штин­ске згра­де у Др­ва­ру, у ис­тра­жни за­твор, где је бо­ра­вио ме­сец да­на. За то вре­ме до­био је от­каз у шко­ли. На су­ђе­њу у Бо­сан­ском Пе­тров­цу, ис­при­чао је Ба­бић, су­ди­ја је био бла­го­на­клон пре­ма ње­му и од­ре­дио за­твор­ску ка­зну, ко­ли­ко је већ про­вео у ис­тра­жном за­тво­ру. Пе­тро­вач­ки суд та­ко­ђе је до­нео ме­ру про­те­ри­ва­ња из Др­ва­ра, без пра­ва на по­вра­так. По­но­во је та­ко до­спео у Ба­ња­лу­ку где је за­ра­ђи­вао др­же­ћи ча­со­ве де­ци имућ­них гра­ђа­на, све до од­ла­ска у Бе­о­град, где је сеп­тем­бра 1939. го­ди­не упи­сао Прав­ни фа­кул­тет и на­ста­вио дру­же­ње са Бран­ком Ћо­пи­ћем. За вре­ме сту­ди­ра­ња Ћо­пић је об­ја­вљи­вао при­че у „По­ли­ти­ци”, а Ба­бић се ба­вио по­ли­тич­ким ра­дом. Ка­да је из­био Дру­ги свет­ски рат, Љу­бо и Бран­ко су се вра­ти­ли у Кра­ји­ну, у пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це, све до ко­нач­ног осло­бо­ђе­ња. Љу­бо је био по­ли­тич­ки ко­ме­сар Сед­ме кра­ји­шке бри­га­де, уче­ство­вао у бит­ка­ма на Су­тје­сци, Не­ре­тви, Зе­лен­го­ри, бо­рио се за осло­бо­ђе­ње Кра­ји­не од оку­па­то­ра, а Бран­ко је био рат­ни до­пи­сник за­јед­но с не­раз­двој­ним при­ја­те­љем и ку­мом, књи­жев­ни­ком, Скен­де­ром Ку­ле­но­ви­ћем. На­кон осло­бо­ђе­ња, при­ја­те­љи из Учи­тељ­ске шко­ле, вра­ти­ли су се у Бе­о­град.

Политика / Милан Пилиповић