
У подруму општинске зграде у Дрвару, градићу на западу БиХ, у чијем ослобођењу је учествовао током Другог светског рата, Љубо Бабић, који је био првоборац, већник АВНОЈ-а, један од најближих Титових сарадника, политичар и дипломата, робијао је 1937. године због Бранка Ћопића. Са познатим писцем, од којег је годину млађи, Бабић се дружио у Учитељској школи у Бањалуци. Обојица су због бунтовних идеја избачени, али су школовање завршили у другим местима, Љубо у Бихаћу, а Бранко у Карловцу.
Неколико година пред смрт 2014. године у Београду, током честих посета родном селу Брезик Ламинци у Лијевче пољу и Градишци, за чији развој и економски напредак је веома заслужан, Бабић је испричао, како и због чега је тамновао.
Ћопић је у аугусту 1937. године, из Београда где је започео студије на Филозофском факултету, дошао на неколико дана, у посету Бабићу, своме другу из Учитељске школе. Био је то његов први, али неславан долазак у Дрвар. Ту је Бабић радио у школи, био учитељ и за кратко време стекао велике симпатије међу становништвом. Сви су га познавали. И волели. Учитељ је имао велики ауторитет и углед. Док је Љубо био на настави, Бранко је упознавао ово место, ходао камо га очи воде, посебно задивљен лепотом речице Унац и планине Оштрељ.
Управо пред долазак у Дрвар, Ћопића је задесила љубавна невоља. Оставила га је девојка, родом из Добоја, коју је много волео и са њом, испричао је Љубо, ковао велике животне планове. Тешко је прихватио њену одлуку да заувек прекине везу, а тугу је лечио управо у Дрвару, поверавајући се своме школском другу. Бабић ипак није знао за његову намеру, због које ће доспети на робију.
„Бранко је отишао у пошту и службенику издиктирао телеграм девојци следећег садржаја, уколико ми се не вратиш, убићу се. И отишао,” казао је Љубо.
Друштво у градишком СУБНОР-у, где је редовно навраћао, приликом долазака у Градишку, пажљиво га је слушало. Касније је тај догађај, Љубо опширно описао у књизи „Изазови, посртања, суноврат”, коју је, годину пре његове смрти објавило „Друштво за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији”.
Поштански службеник, после Бранковог телеграма, обавестио је локалну жандармерију о драматичној поруци, забринут за судбину непознатог младића. Да би предухитрили најављено самоубиство због неузвраћене љубави, жандарми су од мештана Дрвара сазнали да је овај незнанац виђен у друштву учитеља Бабића.
„Ја сам био на настави када су жандарми дошли у школу. Одмах су ме о свему упознали, распитивали се за Бранка, и повели ме у жандармеријску станицу. Дуго су ме о свему испитивали. Није вредело моје убеђивање да је он песник и да не треба претњу схватати тако озбиљно нити трагично. Пустили су ме и упозорили да ће истрага бити настављена”, казао је Бабић окружен ратним друговима и пријатељима из детињства, Танасијем Гаковићем, Милом Струнићем, Витомиром Лукићем, Гојком Шербулом, Николом Крагуљем, песником Небојшом Иваштанином…
Мада је Љубо, који је иначе био склон опширном приповедању, говорио о предратном периоду у Крајини, а посебно свом учешћу у партизанским јединицама у ослобођењу Дрвара, његов комшија из Ламинаца Небојша Иваштанин, песник, политичар и дипломата, инсистирао је баш на причи о Ћопићу.
„Ја сам Бранка пронашао на реци Унац, зурио је у воду, замишљен, да ли због девојке или је смишљао неку песму, то не знам. Казао сам шта се догодило и предложио да одмах пође за Хашане, иначе, ћемо обојица настрадати, зато што већ имамо полицијски досије у Бањалуци. Тако је и било, Бранко је спаковао своје ствари и пешке, преко брда и планина, запутио у родно село”, испричао је Бабић.
Истог дана, када је испратио Бранка, жандарми су претресли Љубину собу, близу школе у Дрвару и пронашли компромитујући, комунистички пропагандни материјал. Спроведен је у подрум тадашње, али и садашње општинске зграде у Дрвару, у истражни затвор, где је боравио месец дана. За то време добио је отказ у школи. На суђењу у Босанском Петровцу, испричао је Бабић, судија је био благонаклон према њему и одредио затворску казну, колико је већ провео у истражном затвору. Петровачки суд такође је донео меру протеривања из Дрвара, без права на повратак. Поново је тако доспео у Бањалуку где је зарађивао држећи часове деци имућних грађана, све до одласка у Београд, где је септембра 1939. године уписао Правни факултет и наставио дружење са Бранком Ћопићем. За време студирања Ћопић је објављивао приче у „Политици”, а Бабић се бавио политичким радом. Када је избио Други светски рат, Љубо и Бранко су се вратили у Крајину, у партизанске јединице, све до коначног ослобођења. Љубо је био политички комесар Седме крајишке бригаде, учествовао у биткама на Сутјесци, Неретви, Зеленгори, борио се за ослобођење Крајине од окупатора, а Бранко је био ратни дописник заједно с нераздвојним пријатељем и кумом, књижевником, Скендером Куленовићем. Након ослобођења, пријатељи из Учитељске школе, вратили су се у Београд.
Политика / Милан Пилиповић