Ра­ње­на пти­ца чу­ва се­ћа­ње на ко­за­рач­ку де­цу

Ис­пред спо­ме­ни­ка „Ра­ње­на пти­ца” на Јо­ки­ном бр­ду, у не­дри­ма Ко­за­ре, ко­ји је од за­ро­бље­ног не­мач­ког и уста­шког оруж­ја 1983. го­ди­не са­гра­дио скулп­тор То­не Све­ти­на, а пре­ма иде­ји но­ви­на­ра Ма­ри­на Зур­ла, одр­жан је час исто­ри­је. Ор­га­ни­за­то­ри су гра­ди­шки СУБ­НОР, удру­же­ња ло­го­ра­ша Дру­гог свет­ског ра­та Ре­пу­бли­ке Срп­ске и град Гра­ди­шка. Тра­ди­ци­ја уте­ме­ље­на по­во­дом 10. ју­на, ка­да је Ко­за­ру 1942. го­ди­не по­чео да сте­же обруч оку­па­то­ра, ни ове го­ди­не ни­је из­не­ве­ре­на. То је још јед­но, бол­но под­се­ћа­ње на де­цу Ко­за­ре ко­ја се ни­су вра­ти­ла из ра­та.

А са овог под­руч­ја, ко­је осим пла­ни­не Ко­за­ре чи­не пот­ко­зар­ске оп­шти­не и гра­до­ви Гра­ди­шка, Ко­зар­ска Ду­би­ца, Ко­стај­ни­ца, Но­ви Град, При­је­дор, Ба­ња­лу­ка и Лак­та­ши, усмр­ће­но је 25.000 де­це до 14 го­ди­на, ме­ђу ко­ји­ма 5.444 ма­ли­ша­на са под­руч­ја Гра­ди­шке. Исто­ри­чар Бо­јан Вуј­чић, ди­рек­тор За­ви­чај­ног му­зе­ја у Гра­ди­шци, под­се­тио је да је 10. ју­на 1942. го­ди­не по­кре­ну­та не­мач­ка опе­ра­ци­ја „За­пад­на Бо­сна”. Ти­ме је по­че­ло ве­ли­ко стра­да­ње на­ро­да Ко­за­ре и Пот­ко­зар­ја. Спас у збе­го­ви­ма по­тра­жи­ло је 80.000 Ко­зар­ча­на, ме­ђу ко­ји­ма су хи­ља­де де­це. Ма­ло­број­ни све­до­ци тих до­га­ђа­ја ре­дов­но по­се­ћу­ју „Ра­ње­ну пти­цу” да би но­вим ге­не­ра­ци­ја пре­не­ли при­чу, ожи­ве­ли се­ћа­ње на то стра­шно вре­ме. Ба­ња­лу­чан­ка До­бри­ла Ку­кољ де­пор­то­ва­на је у ја­се­но­вач­ки ло­гор ка­да је има­ла де­сет го­ди­на.

„Сва­ки до­ла­зак до ’Ра­ње­не пти­це’ за ме­не је по­тре­сан. Та­да у ме­ни на­ви­ре се­ћа­ње на то те­шко вре­ме, ка­да су де­ца ма­сов­но уби­ја­на. А овај спо­ме­ник, ка­квог не­ма ниг­де у све­ту, све­до­чи о не­чу­ве­ном зло­чи­ну, о стра­да­њу де­це”, ка­за­ла је До­бри­ла Ку­кољ, пред­сед­ни­ца Удру­же­ња бив­ших ло­го­ра­ша Дру­гог свет­ског ра­та, под­се­тив­ши да су мно­ги не­по­врат­но оти­шли, а сво­је при­че о ра­ту и ра­ње­ном де­тињ­ству ни­су ис­при­ча­ли.

Ба­ња­лу­ча­нин Ми­ле Вук­ми­ро­вић (91), по­ре­клом из Ко­стај­ни­це, бив­ши је за­то­че­ник у Ја­се­нов­цу.

„Ни­ка­да не­ћу схва­ти­ти ка­ко је мо­гу­ће да љу­ди, од­ра­сла и све­сна би­ћа, уби­ја­ју де­цу. Овај спо­ме­ник ми да­је сна­гу да све­до­чим,” ка­зао је Вук­ми­ро­вић.

Уче­ни­ци обли­жње Основ­не шко­ле „Мла­ден Сто­ја­но­вић” из Гор­њих Под­гра­да­ца сва­ке го­ди­не ис­под че­лич­не пти­це сло­мље­ног кри­ла, ко­ја је ов­де „сле­те­ла” пре ви­ше од че­ти­ри де­це­ни­је, у окви­ру та­да­шње ју­го­сло­вен­ске ак­ци­је „Аре­на тра­жи ва­ше нај­ми­ли­је”, до­но­се пољ­ско цве­ће и чи­та­ју сво­је пе­сме. Сни­мљен је и игра­ни филм те об­ја­вље­на књи­га „Три ја­бла­на” Ма­ри­на Зур­ла, на­пи­са­но не­ко­ли­ко мо­но­дра­ма, ме­ђу ко­ји­ма „Јо­ка, кћи ко­за­рач­ка” и ро­ман „Ву­чи­ћи” ауто­ра То­не Све­ти­не. Спо­ме­ник је све­до­чан­ство и о 168 ма­лих Ко­зар­ча­на, ко­ји­ма је у Дру­гом свет­ском ра­ту про­ме­њен иден­ти­тет а они де­це­ни­ја­ма по­сле про­на­ђе­ни и вра­ће­ни Ко­за­ри. Упра­во Зурл има за то нај­ве­ће за­слу­ге.

„Пр­во де­те вра­ће­но у за­гр­љај ро­ди­те­љи­ма је Ми­ле­на Об­ра­до­вић, по­ре­клом из се­ла Пру­сци код Бо­сан­ског Но­вог. Њу су, на­кон два­де­сет го­ди­на, при­гр­ли­ли мај­ка Сми­ља, бра­ћа Ми­лан и Во­јо… Она ме на­дах­ну­ла за сце­на­рио мо­но­дра­ме ’Јо­ка, кћи ко­за­рач­ка’”, го­во­рио је Ма­ри­но Зурл, чи­је име и де­ло Ко­зар­ча­ни пам­те.

Ми­слио сам да ћу на­кон то­га и ре­пор­та­же „И Ми­ле­на има ро­ђен­дан”, об­ја­вље­не 13. сеп­тем­бра 1963. го­ди­не, за­вр­ши­ти свој из­лет на Ко­за­ру, го­во­рио нам је Зурл 1991. го­ди­не, по­ред „Ра­ње­не пти­це”, где су се че­сто оку­пља­ли умет­ни­ци, рат­ни­ци, глум­ци, сли­ка­ри, пе­сни­ци, де­ца и стар­ци…

Ов­де је на­пи­сан и сце­на­рио за филм „Три ја­бла­на”, књи­га „Иза зи­да”, до­ку­мен­та­рац „Сто­ти­ну пе­де­сет и осма”, мно­го за­пи­са, ре­пор­та­жа о се­стра­ма ко­је су по­ла ве­ка жи­ве­ле у За­гре­бу, у ис­тој згра­ди, а ни­су се по­зна­ва­ле, о Ми­ки Бун­да­ло, Бе­о­гра­ђан­ки ко­ја је у Гр­бав­ци­ма у Кне­шпо­љу про­на­шла сво­је, о де­те­ту из ло­го­ра са име­ном На­ход за­то што је на­ђен и пре­зи­ме­ном Гра­ди­шић јер је био ло­го­раш у Ста­рој Гра­ди­шци. Из­ра­стао је та­ко на Јо­ки­ном бр­ду у Гор­њим Под­град­ци­ма мо­ну­мент је­дин­ствен у све­ту, пти­ца ра­ње­ног кри­ла, као сим­бол ра­ње­ног де­тињ­ства. Ка­ме­не струк­ту­ре у кру­го­ви­ма су де­ло Оме­ра Бер­бе­ра, као по­ру­ка људ­ског стра­да­ња, без би­ло ка­кве иде­о­ло­ги­је, и без обе­леж­ја. Де­ца, о ко­ји­ма су и овог ју­на све­до­чи­ли уче­сни­ци ча­са исто­ри­је, не­ду­жна су, а те­ма веч­на. Књи­жев­ник из Ба­ња­лу­ке Ран­ко Пре­ра­до­вић, не­ка­да чест гост на Јо­ки­ном бр­ду, сма­тра да вред­но­сти ан­ти­фа­ши­зма тре­ба чу­ва­ти, а мла­дим ге­не­ра­ци­ја­ма све­до­чи­ти о злу ко­је је за­де­си­ло Ко­за­ру и ње­ну де­цу.

Мо­но­дра­ма по­све­ће­на мај­ка­ма Ко­за­ре

Та­тја­на Би­њаш Ба­тоз, глу­ми­ца из При­је­до­ра, ожи­ве­ла је мо­но­дра­му „Јо­ка, кћи ко­за­рач­ка”, ко­ју је пре ви­ше од 30 го­ди­на игра­ла Ми­ња Ни­ко­лић и пре­ми­јер­но из­ве­ла ис­пред спо­ме­ни­ка „Ра­ње­на пти­ца”.

„Осе­ћа­ла сам ве­ли­ку од­го­вор­ност, иза­зов, бо­ри­ла сам се са сна­жним емо­ци­ја­ма да на овом је­дин­стве­ном ме­сту, где је на­ста­ла по­тре­сна мо­но­дра­ма, као крик и ја­ук, као су­за мај­чи­на, при­бли­жим то стра­шно вре­ме”, ка­за­ла је Та­тја­на Би­њаш Ба­тоз.

Извор:Политика / Милан Пилиповић