Ra­nje­na pti­ca ču­va se­ća­nje na ko­za­rač­ku de­cu

Is­pred spo­me­ni­ka „Ra­nje­na pti­ca” na Jo­ki­nom br­du, u ne­dri­ma Ko­za­re, ko­ji je od za­ro­blje­nog ne­mač­kog i usta­škog oruž­ja 1983. go­di­ne sa­gra­dio skulp­tor To­ne Sve­ti­na, a pre­ma ide­ji no­vi­na­ra Ma­ri­na Zur­la, odr­žan je čas isto­ri­je. Or­ga­ni­za­to­ri su gra­di­ški SUB­NOR, udru­že­nja lo­go­ra­ša Dru­gog svet­skog ra­ta Re­pu­bli­ke Srp­ske i grad Gra­di­ška. Tra­di­ci­ja ute­me­lje­na po­vo­dom 10. ju­na, ka­da je Ko­za­ru 1942. go­di­ne po­čeo da ste­že obruč oku­pa­to­ra, ni ove go­di­ne ni­je iz­ne­ve­re­na. To je još jed­no, bol­no pod­se­ća­nje na de­cu Ko­za­re ko­ja se ni­su vra­ti­la iz ra­ta.

A sa ovog pod­ruč­ja, ko­je osim pla­ni­ne Ko­za­re či­ne pot­ko­zar­ske op­šti­ne i gra­do­vi Gra­di­ška, Ko­zar­ska Du­bi­ca, Ko­staj­ni­ca, No­vi Grad, Pri­je­dor, Ba­nja­lu­ka i Lak­ta­ši, usmr­će­no je 25.000 de­ce do 14 go­di­na, me­đu ko­ji­ma 5.444 ma­li­ša­na sa pod­ruč­ja Gra­di­ške. Isto­ri­čar Bo­jan Vuj­čić, di­rek­tor Za­vi­čaj­nog mu­ze­ja u Gra­di­šci, pod­se­tio je da je 10. ju­na 1942. go­di­ne po­kre­nu­ta ne­mač­ka ope­ra­ci­ja „Za­pad­na Bo­sna”. Ti­me je po­če­lo ve­li­ko stra­da­nje na­ro­da Ko­za­re i Pot­ko­zar­ja. Spas u zbe­go­vi­ma po­tra­ži­lo je 80.000 Ko­zar­ča­na, me­đu ko­ji­ma su hi­lja­de de­ce. Ma­lo­broj­ni sve­do­ci tih do­ga­đa­ja re­dov­no po­se­ću­ju „Ra­nje­nu pti­cu” da bi no­vim ge­ne­ra­ci­ja pre­ne­li pri­ču, oži­ve­li se­ća­nje na to stra­šno vre­me. Ba­nja­lu­čan­ka Do­bri­la Ku­kolj de­por­to­va­na je u ja­se­no­vač­ki lo­gor ka­da je ima­la de­set go­di­na.

„Sva­ki do­la­zak do ’Ra­nje­ne pti­ce’ za me­ne je po­tre­san. Ta­da u me­ni na­vi­re se­ća­nje na to te­ško vre­me, ka­da su de­ca ma­sov­no ubi­ja­na. A ovaj spo­me­nik, ka­kvog ne­ma nig­de u sve­tu, sve­do­či o ne­ču­ve­nom zlo­či­nu, o stra­da­nju de­ce”, ka­za­la je Do­bri­la Ku­kolj, pred­sed­ni­ca Udru­že­nja biv­ših lo­go­ra­ša Dru­gog svet­skog ra­ta, pod­se­tiv­ši da su mno­gi ne­po­vrat­no oti­šli, a svo­je pri­če o ra­tu i ra­nje­nom de­tinj­stvu ni­su is­pri­ča­li.

Ba­nja­lu­ča­nin Mi­le Vuk­mi­ro­vić (91), po­re­klom iz Ko­staj­ni­ce, biv­ši je za­to­če­nik u Ja­se­nov­cu.

„Ni­ka­da ne­ću shva­ti­ti ka­ko je mo­gu­će da lju­di, od­ra­sla i sve­sna bi­ća, ubi­ja­ju de­cu. Ovaj spo­me­nik mi da­je sna­gu da sve­do­čim,” ka­zao je Vuk­mi­ro­vić.

Uče­ni­ci obli­žnje Osnov­ne ško­le „Mla­den Sto­ja­no­vić” iz Gor­njih Pod­gra­da­ca sva­ke go­di­ne is­pod če­lič­ne pti­ce slo­mlje­nog kri­la, ko­ja je ov­de „sle­te­la” pre vi­še od če­ti­ri de­ce­ni­je, u okvi­ru ta­da­šnje ju­go­slo­ven­ske ak­ci­je „Are­na tra­ži va­še naj­mi­li­je”, do­no­se polj­sko cve­će i či­ta­ju svo­je pe­sme. Sni­mljen je i igra­ni film te ob­ja­vlje­na knji­ga „Tri ja­bla­na” Ma­ri­na Zur­la, na­pi­sa­no ne­ko­li­ko mo­no­dra­ma, me­đu ko­ji­ma „Jo­ka, kći ko­za­rač­ka” i ro­man „Vu­či­ći” auto­ra To­ne Sve­ti­ne. Spo­me­nik je sve­do­čan­stvo i o 168 ma­lih Ko­zar­ča­na, ko­ji­ma je u Dru­gom svet­skom ra­tu pro­me­njen iden­ti­tet a oni de­ce­ni­ja­ma po­sle pro­na­đe­ni i vra­će­ni Ko­za­ri. Upra­vo Zurl ima za to naj­ve­će za­slu­ge.

„Pr­vo de­te vra­će­no u za­gr­ljaj ro­di­te­lji­ma je Mi­le­na Ob­ra­do­vić, po­re­klom iz se­la Pru­sci kod Bo­san­skog No­vog. Nju su, na­kon dva­de­set go­di­na, pri­gr­li­li maj­ka Smi­lja, bra­ća Mi­lan i Vo­jo… Ona me na­dah­nu­la za sce­na­rio mo­no­dra­me ’Jo­ka, kći ko­za­rač­ka’”, go­vo­rio je Ma­ri­no Zurl, či­je ime i de­lo Ko­zar­ča­ni pam­te.

Mi­slio sam da ću na­kon to­ga i re­por­ta­že „I Mi­le­na ima ro­đen­dan”, ob­ja­vlje­ne 13. sep­tem­bra 1963. go­di­ne, za­vr­ši­ti svoj iz­let na Ko­za­ru, go­vo­rio nam je Zurl 1991. go­di­ne, po­red „Ra­nje­ne pti­ce”, gde su se če­sto oku­plja­li umet­ni­ci, rat­ni­ci, glum­ci, sli­ka­ri, pe­sni­ci, de­ca i star­ci…

Ov­de je na­pi­san i sce­na­rio za film „Tri ja­bla­na”, knji­ga „Iza zi­da”, do­ku­men­ta­rac „Sto­ti­nu pe­de­set i osma”, mno­go za­pi­sa, re­por­ta­ža o se­stra­ma ko­je su po­la ve­ka ži­ve­le u Za­gre­bu, u is­toj zgra­di, a ni­su se po­zna­va­le, o Mi­ki Bun­da­lo, Be­o­gra­đan­ki ko­ja je u Gr­bav­ci­ma u Kne­špo­lju pro­na­šla svo­je, o de­te­tu iz lo­go­ra sa ime­nom Na­hod za­to što je na­đen i pre­zi­me­nom Gra­di­šić jer je bio lo­go­raš u Sta­roj Gra­di­šci. Iz­ra­stao je ta­ko na Jo­ki­nom br­du u Gor­njim Pod­grad­ci­ma mo­nu­ment je­din­stven u sve­tu, pti­ca ra­nje­nog kri­la, kao sim­bol ra­nje­nog de­tinj­stva. Ka­me­ne struk­tu­re u kru­go­vi­ma su de­lo Ome­ra Ber­be­ra, kao po­ru­ka ljud­skog stra­da­nja, bez bi­lo ka­kve ide­o­lo­gi­je, i bez obe­lež­ja. De­ca, o ko­ji­ma su i ovog ju­na sve­do­či­li uče­sni­ci ča­sa isto­ri­je, ne­du­žna su, a te­ma več­na. Knji­žev­nik iz Ba­nja­lu­ke Ran­ko Pre­ra­do­vić, ne­ka­da čest gost na Jo­ki­nom br­du, sma­tra da vred­no­sti an­ti­fa­ši­zma tre­ba ču­va­ti, a mla­dim ge­ne­ra­ci­ja­ma sve­do­či­ti o zlu ko­je je za­de­si­lo Ko­za­ru i nje­nu de­cu.

Mo­no­dra­ma po­sve­će­na maj­ka­ma Ko­za­re

Ta­tja­na Bi­njaš Ba­toz, glu­mi­ca iz Pri­je­do­ra, oži­ve­la je mo­no­dra­mu „Jo­ka, kći ko­za­rač­ka”, ko­ju je pre vi­še od 30 go­di­na igra­la Mi­nja Ni­ko­lić i pre­mi­jer­no iz­ve­la is­pred spo­me­ni­ka „Ra­nje­na pti­ca”.

„Ose­ća­la sam ve­li­ku od­go­vor­nost, iza­zov, bo­ri­la sam se sa sna­žnim emo­ci­ja­ma da na ovom je­din­stve­nom me­stu, gde je na­sta­la po­tre­sna mo­no­dra­ma, kao krik i ja­uk, kao su­za maj­či­na, pri­bli­žim to stra­šno vre­me”, ka­za­la je Ta­tja­na Bi­njaš Ba­toz.

Izvor:Politika / Milan Pilipović