U čast Ljubice Lazić Stefanović u Gradiški se održava Festival profesionalnih pozorišta Republike Srpske
Gradiška – Treći Festival profesionalnih pozorišta Republike Srpske „Ljubica” (17. – 23. maj) iznova će osvetliti lik prve profesionalne glumice sa područja BiH Ljubice Lazić Stefanović, rođene u Gradiški 1888. godine. Ova jedinstvena glumačka priča počinje prvih godina prošlog veka, kada je tadašnja Bosanska Gradiška bila prepoznatljiva kao srpska varoš sa izraženih nacionalnim, duhovnim i kulturnim obeležjima.
Tada sedamnaestogodišnja Ljubica Lazić se 1906. u Gradiški priključila glumačkoj trupi Čiča Miše Miloševića. Otišla je u Beograd, u Srbiju. Bila je opsednuta igrom glumaca, a nadasve lepotom jednog od njih – Dragog Stefanovića. Za njega se, godinu kasnije, udala. Sa njim je delila ljubav, život, sreću na sceni, ali i patnje svoga naroda i Srbije.
Ostalo je neodgonetljivo, napisao je pozorišni istoričar Marko Marković u „Oslobođenju” 1961. godine, kakav se to plamen uskovitlao u duši mlade devojke, odgajane u maloj, palanačkoj sredini, pod teretom patrijarhalnih nazora i predrasuda, da se odvaži na beg i priključi putujućoj glumačkoj trupi. U šturim svedočenjima i podacima raznih autora, među kojima je Vojislav Vujanović, novinar, pozorišni kritičar, hroničar, poreklom iz Laminaca kod Gradiške, navodi se da je Ljubica prvo igrala u Beogradu, a potom sa kragujevačkim ansamblom dospela u Solun, putujući sa srpskom vojskom, deleći njenu sudbinu…
Preživela je albansku golgotu, stigla u Marselj, pa na Korziku, u Ajačio i Bokanjino. Na toj golgoti nije izdržao njen Dragi, umro je mlad, ne dočekavši povratak u domovinu. Nakon povratka u zemlju, posle završetka Prvog svetskog rata, opet se obrela u Beogradu. A onda, u dogovoru sa rođacima koji su iz Gradiške i Prnjavora, uoči Drugog svetskog rata preselila se u Sarajevo. Postala je član prvog ansambla Narodnog pozorišta Sarajevo. Tu je potpisala ugovor i postala prva profesionalna glumica u BiH. To je navedeno u kratkoj belešci istoričara iz Gradiške Husrefa Hadžialagića.
Ljubica je bila veoma vredna, neumorna glumica, njeni su likovi defilovali scenom Narodnog pozorišta. Ona spada među desetak glumaca sa najvećim brojem kreacija. Bilo ih je oko 270, naveo je Vojislav Vujanović u knjizi „Grimizna ogrlica”.
Ljudski i stvaralački profil, mlade glumice, zapisao je Vojislav Vujanović, nije se isticao snažnim dramskim karakterom koji bi joj garantovao tumačenje tragičnih heroina, ali je ona plenila publiku likovima tihih naravi iz drugog plana, na granici plemenitosti i humornog, likovima koji nisu potresali, ali im se beskrajno verovalo.
Svaka uloga za nju je značila stvaralačko čudo, koje nije dosezalo do mističnog, ali koje je nosilo u sebi „gram” životne magije, zapisao je Borivoje Jeftić, reditelj i glumački zanesenjak. Trajala je njena stvaralačka parabola od 27. novembra 1920. godine, kada se obrela na pozornici tuzlanskog hotela „Bristol” u Šantićevoj „Hasanaginici” u ulozi Emine, i ulozi Ismenije, u komediji „Jedva steče Zeta” Labiša-Mišela, pa do 22. novembra 1943, kada se poslednji put ispela na scenu u liku Fatima hanume, u vodvilju Beluša Jungića „Kad ja pođoh na Bentbašu, na vodu”.
Marko Marković, autor toplog zapisa o ovoj glumici, napisao je pre šest decenija da „zaborav biva sve neprozirniji, a njenoga se imena više niko ne seća”. Ipak, umetnost, koju je gradila, nije se dala zatomiti, nego je uzidana u temelje sarajevskog Narodnog pozorišta. Do skora, u Gradiški nije bilo nikakvih tragova ove glumice, niti se znalo za njenu porodicu, iz čijeg se okrilja otela mlada Ljubica, i krenula sa pozorišnom družinom.
Nakon gotovo sedam decenija, koliko se o Ljubici Lazić Stefanović, malo govorilo, skromno pisalo, a zaborav prekrio blistavu glumačku karijeru, u njenom rodnom gradu odlučili su da, dostojanstveno, osvetle njenu životnu i glumačku epohu. Sve se promenilo posle jedne novinske reportaže. Među prvima, za to se založio glumac Draško Vidović, ne dočekavši da se ideja o pozorišnom festivalu pretoči u stvarnost. To je ostvario glumac i direktor „Gradskog pozorišta” Zlatan Vidović.
„Čast mi je da ćemo i ove godine na sceni u Gradiški imati najbolje predstave i najbolje glumce iz Republike Srpske. Ljubica je zaslužna, a zapostavljena diva glume. Ovaj festival njenog imena, za kojeg vlada veliko interesovanje, ispravlja istorijsku i umetničku nepravdu, briše ljudski zaborav,” izjavio je za „Politiku” Zlatan Vidović koji je takođe iz Gradiške, kao i Ljubica, pronašao svoj glumački svet u Beogradu i Srbiji.
Njeni srodnici u Prnjavoru i Sarajevu, ipak čuvaju uspomenu na Ljubicu. Lazar Lazić, inženjer šumarstva iz Prnjavora, o svojoj tetki priča sa velikom toplinom i ponosom. Na istoj adresi, gde je njegova kuća, kaže, nekada je bilo veliko imanje. Kupio ga je Lazarov deda Rajko, rođeni brat Ljubice Lazić Stefanović.
„Njenom ocu je ime Lazar, a majci Milka. Ja sam po njemu dobio ime. Oni su živeli u Gradiški. Bili su trgovci poreklom iz Laminaca. Tako se pričalo u porodici. Kuću i radnju imali su u Srpskoj varoši, u u blizini pravoslavne crkve. Ljubica je rođena sestra moga dede Rajka Lazića”, objašnjava Lazar porodično stablo, približavajući nam život i umetničko delo čuvene glumice. Rođacima u Prnjavoru poklonila je nekoliko svojih fotografija.
Ime Ljubica, u porodici Lazić, pronelo se do današnjih dana, priča Lazar Lazić, veoma srećan, kao i brojni Lazići, zbog Festivala „Ljubica” u Gradišci.
Od Lazara saznajemo da je njegova tetka Ljubica Lazić Stefanović umrla od moždanog udara 1946. i da nije imala potomaka. Sahranjena je na starom pravoslavnom groblju u Sarajevu.
