У част Љубице Лазић Стефановић у Градишки се одржава Фестивал професионалних позоришта Републике Српске
Градишка – Трећи Фестивал професионалних позоришта Републике Српске „Љубица” (17. – 23. мај) изнова ће осветлити лик прве професионалне глумице са подручја БиХ Љубице Лазић Стефановић, рођене у Градишки 1888. године. Ова јединствена глумачка прича почиње првих година прошлог века, када је тадашња Босанска Градишка била препознатљива као српска варош са изражених националним, духовним и културним обележјима.
Тада седамнаестогодишња Љубица Лазић се 1906. у Градишки прикључила глумачкој трупи Чича Мише Милошевића. Отишла је у Београд, у Србију. Била је опседнута игром глумаца, а надасве лепотом једног од њих – Драгог Стефановића. За њега се, годину касније, удала. Са њим је делила љубав, живот, срећу на сцени, али и патње свога народа и Србије.
Остало је неодгонетљиво, написао је позоришни историчар Марко Марковић у „Ослобођењу” 1961. године, какав се то пламен усковитлао у души младе девојке, одгајане у малој, паланачкој средини, под теретом патријархалних назора и предрасуда, да се одважи на бег и прикључи путујућој глумачкој трупи. У штурим сведочењима и подацима разних аутора, међу којима је Војислав Вујановић, новинар, позоришни критичар, хроничар, пореклом из Ламинаца код Градишке, наводи се да је Љубица прво играла у Београду, а потом са крагујевачким ансамблом доспела у Солун, путујући са српском војском, делећи њену судбину…
Преживела је албанску голготу, стигла у Марсељ, па на Корзику, у Ајачио и Бокањино. На тој голготи није издржао њен Драги, умро је млад, не дочекавши повратак у домовину. Након повратка у земљу, после завршетка Првог светског рата, опет се обрела у Београду. А онда, у договору са рођацима који су из Градишке и Прњавора, уочи Другог светског рата преселила се у Сарајево. Постала је члан првог ансамбла Народног позоришта Сарајево. Ту је потписала уговор и постала прва професионална глумица у БиХ. То је наведено у краткој белешци историчара из Градишке Хусрефа Хаџиалагића.
Љубица је била веома вредна, неуморна глумица, њени су ликови дефиловали сценом Народног позоришта. Она спада међу десетак глумаца са највећим бројем креација. Било их је око 270, навео је Војислав Вујановић у књизи „Гримизна огрлица”.
Људски и стваралачки профил, младе глумице, записао је Војислав Вујановић, није се истицао снажним драмским карактером који би јој гарантовао тумачење трагичних хероина, али је она пленила публику ликовима тихих нарави из другог плана, на граници племенитости и хуморног, ликовима који нису потресали, али им се бескрајно веровало.
Свака улога за њу је значила стваралачко чудо, које није досезало до мистичног, али које је носило у себи „грам” животне магије, записао је Боривоје Јефтић, редитељ и глумачки занесењак. Трајала је њена стваралачка парабола од 27. новембра 1920. године, када се обрела на позорници тузланског хотела „Бристол” у Шантићевој „Хасанагиници” у улози Емине, и улози Исменије, у комедији „Једва стече Зета” Лабиша-Мишела, па до 22. новембра 1943, када се последњи пут испела на сцену у лику Фатима хануме, у водвиљу Белуша Јунгића „Кад ја пођох на Бентбашу, на воду”.
Марко Марковић, аутор топлог записа о овој глумици, написао је пре шест деценија да „заборав бива све непрозирнији, а њенога се имена више нико не сећа”. Ипак, уметност, коју је градила, није се дала затомити, него је узидана у темеље сарајевског Народног позоришта. До скора, у Градишки није било никаквих трагова ове глумице, нити се знало за њену породицу, из чијег се окриља отела млада Љубица, и кренула са позоришном дружином.
Након готово седам деценија, колико се о Љубици Лазић Стефановић, мало говорило, скромно писало, а заборав прекрио блиставу глумачку каријеру, у њеном родном граду одлучили су да, достојанствено, осветле њену животну и глумачку епоху. Све се променило после једне новинске репортаже. Међу првима, за то се заложио глумац Драшко Видовић, не дочекавши да се идеја о позоришном фестивалу преточи у стварност. То је остварио глумац и директор „Градског позоришта” Златан Видовић.
„Част ми је да ћемо и ове године на сцени у Градишки имати најбоље представе и најбоље глумце из Републике Српске. Љубица је заслужна, а запостављена дива глуме. Овај фестивал њеног имена, за којег влада велико интересовање, исправља историјску и уметничку неправду, брише људски заборав,” изјавио је за „Политику” Златан Видовић који је такође из Градишке, као и Љубица, пронашао свој глумачки свет у Београду и Србији.
Њени сродници у Прњавору и Сарајеву, ипак чувају успомену на Љубицу. Лазар Лазић, инжењер шумарства из Прњавора, о својој тетки прича са великом топлином и поносом. На истој адреси, где је његова кућа, каже, некада је било велико имање. Купио га је Лазаров деда Рајко, рођени брат Љубице Лазић Стефановић.
„Њеном оцу је име Лазар, а мајци Милка. Ја сам по њему добио име. Они су живели у Градишки. Били су трговци пореклом из Ламинаца. Тако се причало у породици. Кућу и радњу имали су у Српској вароши, у у близини православне цркве. Љубица је рођена сестра мога деде Рајка Лазића”, објашњава Лазар породично стабло, приближавајући нам живот и уметничко дело чувене глумице. Рођацима у Прњавору поклонила је неколико својих фотографија.
Име Љубица, у породици Лазић, пронело се до данашњих дана, прича Лазар Лазић, веома срећан, као и бројни Лазићи, због Фестивала „Љубица” у Градишци.
Од Лазара сазнајемо да је његова тетка Љубица Лазић Стефановић умрла од можданог удара 1946. и да није имала потомака. Сахрањена је на старом православном гробљу у Сарајеву.
