Док се возачи аутомобила регистарских ознака многих европских земаља, а највише сусједних, боре за сваки центиметар на главној цести, док надиру из оближњих улица, попречним стазама, преко паркинга и дворишта, само да би се приближили граничном прелазу Градишка, Иван Беговић, са тројицом сапутника, из Славонске Пожеге повика гласно: „Можемо ли ми нешто рећи за новине!“
Послије нашег потврдног одговора, поче причати сасвим спонтано.
„Чекамо четири сата. Једном смо ишли на ћевапе због глади, а други пут из досаде. Нас четворица радимо у месници. Шефу смо јавили да ћемо, непланирано, окаснити у другу, а према садашњој ситуацији, нећемо стићи ни у трећу смјену.“
Са Иваном су Карло Пејновић, Анте и Јаков Беговић. Сви имају шта рећи. Не оклијевају у одговорима на наша питања.
„Били смо у Топлицама на Озрену. Ту нам је било лијепо, али нам је овдје присјело. Врућина, гужва, ухватила нервоза, возачи се сабили на малом простору, па трубе, дјеца плачу, свако се убацује како зна и умије. Шта друго да кажемо, довољно је проћи и видјети. Ова колона се, као Кинески зид, види из васионе“, описују Карло, Јаков и Анте стање на граници у двије Градишке.
Иван је конкретнији:
„Није проблем чекање, него је проблем шта нам раде. Да сам власт, све бих посмјењивао, а путеве отворио. Ово је одавно изгубило сваки смисао. Страшно.“
На крају разговора, послије фотографисања, наши саговорници из Славонске Пожеге рекоше још понешто о себи. Тек толико, да се зна:
„Ми смо месари у истој месници, а послије посла тамбураши. Правимо кобасице и свирамо по кућама. Све нам добро иде, само овдје, баш никако.“
Нема слободе без затвора
Када је прије 33 године Хуска Коругић из Доњег Вакуфа отишао у Беч, није вјеровао да ће у главном граду Аустрије остати толико дуго. Дани, мјесеци и године брзо су пролазили. Увијек је постојао разлог због којег је повратак одлагао.
„Тако сам и пензију дочекао. Сматрао сам, када постанем пензионер, одох кући у Ново насеље Врбас, али није било тако. Сада више и не помишљам на повратак, готово је с тим“, прича нам Хуска Коругић, нервозан због гужве и дугог чекања. Супруга поред њега слуша, очигледно сагласна, али не жели да говори. У Бечу имају сина, а у Доњем Вакуфу браћу и родбину.
„Када ово видим, ову гужву, дође ми да више не долазим, да што прије одем. То није нормално. И овако путујем три пута годишње… Морам ти рећи, хандри нас ова Европа, чудо једно. То није нормално. Јесте да је тамо, код њих у Аустрији, бољи здравствени систем, бољи су услови живота него код нас, држава функционише. Овдје се све плаћа, и овако и онако. Регуларно и у џеп.“
Док смо разговарали, колона испред мало се помјерила. Најдуже за метар приближила се граници.
„Мало ћемо се и ми помјерити, да нам не преотму мјесто“, упозорио нас је Хуска. Када је пришао ближе возилу испред, попунио празан простор и ушао у хладовину православне цркве, било је лакше, свјежије. Наставили смо разговор. Носталгичан. Недавно, 4. маја, била је годишњица смрти, а ускоро, 25. маја некада је велика држава Југославија славила рођендан Јосипа Броза Тита. Подсјетили смо нашег саговорника на ове датуме.
„Знам, и тога се сјећам. Рођендана са радошћу, а смрти са великом тугом. И сада сам тужан, када видим шта се дешава, тужнији него 1980. године, када је Тито умро.“
„Шта би Тито урадио да је жив и да ово види, ову гужву, како би он то ријешио“, постависмо Хуску на ново искушење.
„Да је Тито жив, овога не би било. Ове пропасти. Било би најмање 15 Голих отока, по регијама, па још у мањим мјестима, свуда. Нема слободе и демократије без затвора. Били смо у његово вријеме уважени, а послије њега понижени.“
На крају разговора Хуска нам је у пртљажнику показао налијепљену металну плочицу са Титовим ликом, потписом и заставом тробојком. То је његова успомена на срећније вријеме.
Путник како осуђеник
Жељка и Миленко Ерак из Мркоњић Града, послије вишесатног чекања, приближили су се граници. Још неколико аутомобила до циља.
Али, то их није нарочито усрећило, нити орасположило. Они 29 година живе у Грацу, у Аустрији. Жељка ради у вртићу, а Миленко је тапетар. Њихови син и кћерка такође живе у Аустрији.
„Када смо отишли, план је био десет година. И повратак. Вјеровали смо да нигдје не може бити боље него код своје куће, у своме граду и држави. Чекајући прелазак границе, још снажнија је наша одлука, послије непуних 30 година, да се уопште не враћамо. Ни ми, ни наша дјеца.“
Жељка и Миленко не крију разочарење. Причају без оклијевања, допуњавају једно друго.
„Имам родитеље у Мркоњићу, по 82 године. Морам чешће долазити. А како? Којим путем и у које вријеме, којим даном“, револтирана је Жељка.
Миленко додаје:
„Овдје имамо родбину и пријатеље. Долазимо због свадби, сахрана, сусрета, разним поводима. Није ми јасно како је могуће да су границе постале неосвојиви бедеми, тврђаве људског неразумијевања. Ако треба да се плати, нека кажу, платићемо, само да оволико не чекамо, јер то је најскупље, највише кошта“, сматра Миленко.
У нормалним државама, рекоше нам Жељка и Миленко, пристигли сасвим близу металног киоска за преглед докумената, путник је привилегована особа, а код нас осуђеник којег локално становништво посматра са сажаљењем.
Лепосавини приглавци
Поред пута, на оку возачима, Лепосава Станисављевић (89) продаје плетене приглавке. Полицу прозора зарушене кафане искористила је за свој пулт. Ту се заклонила од врућине. Продаја плавих, зелених, жутих, црвених приглавака није нарочита.
„Слабо је, нисам, готово ништа продала. А овдје сам од јутра. Требала бих кући, давно је прошло вријеме и за ручак. Када је велика гужва, продаја је лоша. Возачи су нервозни, само размишљају када ће пријећи границу. Није њима ни до чега, а поготово мојих приглавака“, жали се Лепосава. Памти и боље дане.
„Најбоље је за продају када је мања гужва, а краћа колона. Тада је народ расположенији. Има гдје стати, паркирати, може купити. Овако није добро никоме. Ни њима, ни мени“, теоретише Лепосава Станисављевић, хвалећи своје приглавке, мале и велике, плитке и дубоке, свакојаких шара и боја.
Срећан пут
„Познајем ја трговачки занат. Када сам живјела у Вилусима, у Тодорановићима, гдје сам била удана, производили смо паприке и продавали на пијаци у Бањалуци. Ту сам научила како треба изложити робу, како разговарати са купцима, гдје поставити тезгу. А између паприка и приглавака, по томе питању, нема неке разлике“, рече Лепосава те се, уз осмијех, поздрависмо са њом.
А возачима, заједнички махнусмо, за срећан пут.
Милан Пилиповић / Независне
