Преживео рат кријући се у шупљем храсту

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Ко­зар­ска Ду­би­ца – Ка­да су уста­ше оп­ко­ли­ле се­ло, за­пу­ца­ли са свих стра­на, по­че­ли да па­ле ку­ће и хва­та­ју на­род као што зве­ри ло­ве не­ја­ку ди­вљач у пла­ни­ни, мо­ја мај­ка Ми­ли­ца, чвр­сто ме др­же­ћи за ру­ку, из­бе­зу­мље­на од стра­ха, тр­че­ћи пре­ко њи­ве па по­то­ком да за­мет­не траг, до­ве­ла ме до ста­рог и шу­пљег хра­ста. По­гу­ра­ла ме уз де­бе­ло ста­бло, при­др­жа­ва­ју­ћи да се лак­ше ухва­тим за ду­гач­ке и хра­па­ве гра­не, а она за мном. Са три или че­ти­ри ме­тра, не се­ћам се, пр­во је ме­не спу­сти­ла, па он­да она ушла у из­ду­бље­ну ру­пу пу­ну мра­ва, вла­ге и ме­мле.

Ово је се­ћа­ње Мла­ђа­на Бла­ну­ше (94), нај­ста­ри­јег ста­нов­ни­ка се­ла Гу­њев­ци код Ко­зар­ске Ду­би­це, где је ве­ћи­на ме­шта­на ли­кви­ди­ра­на у Дру­гом свет­ском ра­ту, нај­ви­ше у ју­ну и ју­лу 1942. го­ди­не, ка­да су Ко­за­ру оп­ко­ли­ли Нем­ци и уста­ше, од­луч­ни да срп­ски на­род по­у­би­ја­ју или оте­ра­ју у ло­го­ре смр­ти. Бла­ну­ша је ме­ђу ма­лим бро­јем ста­нов­ни­ка Гу­ње­ва­ца, пре­жи­вео стра­хо­те ра­та, и са­да, све­до­чи о зло­чи­ни­ма, и о стра­да­њу на­ро­да Ко­за­ре. Ње­го­во се­ћа­ње на те тра­гич­не до­га­ђа­је је све­же, у инат го­ди­на­ма и те­шком жи­во­ту: „Био сам као миш у хра­сту. Не­бро­је­но пу­та, из­гре­бан у тој шу­пљи­ни, са мај­ком, гла­дан и же­дан, уми­цао сам уста­шким пу­шка­ма и ба­јо­не­ти­ма.”

При­по­ве­да нам Мла­ђан ис­пред ста­ре ку­ће у Гу­њев­ци­ма, из­гра­ђе­не го­ди­ну по­сле за­вр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Го­то­во це­ло се­ло, и ку­ћа ње­го­вих ро­ди­те­ља, де­да и ба­ке, за­па­ље­но је. Из­го­ре­ла је ста­ра ку­ћа до те­ме­ља, а на ње­ном зга­ри­шту је из­ра­сла вр­ба – ве­ли­ка и ту­жна. Док при­ча Бла­ну­ша, че­сто по­на­вља уз­ре­чи­цу „дра­ги мој” и при­чом се, по ко зна ко­ји пут, вра­ћа хра­сту.

„Из хра­ста, у бли­зи­ни ку­ћа Бо­же Вук­ми­ра и Здрав­ка Ћу­ка, кроз ру­пи­це ко­је су из­ду­би­ли мра­ви и дру­ги ин­сек­ти, ви­део сам ка­ко го­ре на­ше ку­ће, ка­ко сто­ка бе­жи, ри­че, док се сву­да ши­ри смрад па­ље­ви­не, ка­ко уста­ше уби­ја­ју на­род, те­ра­ју у ло­го­ре уз је­зи­ву га­ла­му, по­ви­ке, пуц­ње”, се­ћа се Бла­ну­ша.

Ви­део је Мла­ђан, из шу­пљег хра­ста, у до­ли­ни, по­ред по­то­ка, ка­ко уста­ше хва­та­ју це­ле по­ро­ди­це, Ви­до­ви­ће, Ра­па­ји­ће, Ди­ми­ће, Кр­ња­ји­ће, он­да Ми­ка­на и Ми­лу Го­гу, ви­део је и ка­да се ње­го­ва се­стра Ко­са, оте­ла из уста­шких ру­ку и по­бе­гла.

„Мо­ја се­стра је тра­жи­ла мај­ку, ви­ка­ла, до­зи­ва­ла, пла­ка­ла, а ни­је при­ме­ти­ла уста­шу у бли­зи­ни. Он је при­ско­чио, згра­био за ка­пу­тић, али, она се оте­ла. Уста­ши је ка­пут остао у ру­ка­ма, а Ко­са по­бе­гла у шу­му. Ни ме­так је ни­је хтео, ни­је по­го­дио”, при­ча Бла­ну­ша.

Мла­ђа­но­ва ком­ши­ни­ца Де­ва Ви­до­вић, Пе­ру­но­ва кћер­ка, Ко­си­на вр­шња­ки­ња од пет­на­е­стак го­ди­на, де­вој­чу­рак из ком­ши­лу­ка, ни­је ус­пе­ла по­бе­ћи.

„Бра­ни­ла се, оти­ма­ла, ври­шта­ла, ја­у­ка­ла, до­зи­ва­ла у по­моћ. То смо, мај­ка и ја, из хра­ста ја­сно ви­де­ли и чу­ли. Уста­ша је убио Де­ву. Ис­па­лио је не­ко­ли­ко ме­та­ка, са уда­ље­но­сти од де­се­так ме­та­ра. Да­ни­ма по­сле, њен леш, на иви­ци шу­ме, пси и ву­ко­ви су тр­га­ли, раз­вла­чи­ли”, при­ча Мла­ђан.

У хра­сто­ву шу­пљи­ну, где су би­ле, ка­ко ка­же, њи­хо­ве пр­ње – умр­ља­ни ја­стук од пер­ја, вој­нич­ко ће­бе, не­што обу­ће и оде­ће – бе­жа­ли су, увла­чи­ли се че­сто, и ле­ти и зи­ми, увек ка­да угле­да­ју вој­ску са цр­ним ко­шу­ља­ма.

„У том бр­ло­гу, чу­ва­ли смо жи­во­те и че­ка­ли сло­бо­ду. А из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, би­ла је тан­ка ко­ра, и тру­ла хра­сто­ва бе­ли­ка. Јед­ном, ми­слим да је то би­ло у ју­ну 1942. го­ди­не, уста­ше су се од ки­ше, од пљу­ска, за­кло­ни­ле ис­под хра­ста. Ме­не осво­јио ка­шаљ ри­ка­вац, а мај­ка свој длан ста­ви­ла на мо­ја уста, и сте­гла”, опи­су­је Мла­ђан те дра­ма­тич­не тре­нут­ке.

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Ко­зар­ска Ду­би­ца – Ка­да су уста­ше оп­ко­ли­ле се­ло, за­пу­ца­ли са свих стра­на, по­че­ли да па­ле ку­ће и хва­та­ју на­род као што зве­ри ло­ве не­ја­ку ди­вљач у пла­ни­ни, мо­ја мај­ка Ми­ли­ца, чвр­сто ме др­же­ћи за ру­ку, из­бе­зу­мље­на од стра­ха, тр­че­ћи пре­ко њи­ве па по­то­ком да за­мет­не траг, до­ве­ла ме до ста­рог и шу­пљег хра­ста. По­гу­ра­ла ме уз де­бе­ло ста­бло, при­др­жа­ва­ју­ћи да се лак­ше ухва­тим за ду­гач­ке и хра­па­ве гра­не, а она за мном. Са три или че­ти­ри ме­тра, не се­ћам се, пр­во је ме­не спу­сти­ла, па он­да она ушла у из­ду­бље­ну ру­пу пу­ну мра­ва, вла­ге и ме­мле.

Ово је се­ћа­ње Мла­ђа­на Бла­ну­ше (94), нај­ста­ри­јег ста­нов­ни­ка се­ла Гу­њев­ци код Ко­зар­ске Ду­би­це, где је ве­ћи­на ме­шта­на ли­кви­ди­ра­на у Дру­гом свет­ском ра­ту, нај­ви­ше у ју­ну и ју­лу 1942. го­ди­не, ка­да су Ко­за­ру оп­ко­ли­ли Нем­ци и уста­ше, од­луч­ни да срп­ски на­род по­у­би­ја­ју или оте­ра­ју у ло­го­ре смр­ти. Бла­ну­ша је ме­ђу ма­лим бро­јем ста­нов­ни­ка Гу­ње­ва­ца, пре­жи­вео стра­хо­те ра­та, и са­да, све­до­чи о зло­чи­ни­ма, и о стра­да­њу на­ро­да Ко­за­ре. Ње­го­во се­ћа­ње на те тра­гич­не до­га­ђа­је је све­же, у инат го­ди­на­ма и те­шком жи­во­ту: „Био сам као миш у хра­сту. Не­бро­је­но пу­та, из­гре­бан у тој шу­пљи­ни, са мај­ком, гла­дан и же­дан, уми­цао сам уста­шким пу­шка­ма и ба­јо­не­ти­ма.”

При­по­ве­да нам Мла­ђан ис­пред ста­ре ку­ће у Гу­њев­ци­ма, из­гра­ђе­не го­ди­ну по­сле за­вр­шет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Го­то­во це­ло се­ло, и ку­ћа ње­го­вих ро­ди­те­ља, де­да и ба­ке, за­па­ље­но је. Из­го­ре­ла је ста­ра ку­ћа до те­ме­ља, а на ње­ном зга­ри­шту је из­ра­сла вр­ба – ве­ли­ка и ту­жна. Док при­ча Бла­ну­ша, че­сто по­на­вља уз­ре­чи­цу „дра­ги мој” и при­чом се, по ко зна ко­ји пут, вра­ћа хра­сту.

„Из хра­ста, у бли­зи­ни ку­ћа Бо­же Вук­ми­ра и Здрав­ка Ћу­ка, кроз ру­пи­це ко­је су из­ду­би­ли мра­ви и дру­ги ин­сек­ти, ви­део сам ка­ко го­ре на­ше ку­ће, ка­ко сто­ка бе­жи, ри­че, док се сву­да ши­ри смрад па­ље­ви­не, ка­ко уста­ше уби­ја­ју на­род, те­ра­ју у ло­го­ре уз је­зи­ву га­ла­му, по­ви­ке, пуц­ње”, се­ћа се Бла­ну­ша.

Ви­део је Мла­ђан, из шу­пљег хра­ста, у до­ли­ни, по­ред по­то­ка, ка­ко уста­ше хва­та­ју це­ле по­ро­ди­це, Ви­до­ви­ће, Ра­па­ји­ће, Ди­ми­ће, Кр­ња­ји­ће, он­да Ми­ка­на и Ми­лу Го­гу, ви­део је и ка­да се ње­го­ва се­стра Ко­са, оте­ла из уста­шких ру­ку и по­бе­гла.

„Мо­ја се­стра је тра­жи­ла мај­ку, ви­ка­ла, до­зи­ва­ла, пла­ка­ла, а ни­је при­ме­ти­ла уста­шу у бли­зи­ни. Он је при­ско­чио, згра­био за ка­пу­тић, али, она се оте­ла. Уста­ши је ка­пут остао у ру­ка­ма, а Ко­са по­бе­гла у шу­му. Ни ме­так је ни­је хтео, ни­је по­го­дио”, при­ча Бла­ну­ша.

Мла­ђа­но­ва ком­ши­ни­ца Де­ва Ви­до­вић, Пе­ру­но­ва кћер­ка, Ко­си­на вр­шња­ки­ња од пет­на­е­стак го­ди­на, де­вој­чу­рак из ком­ши­лу­ка, ни­је ус­пе­ла по­бе­ћи.

„Бра­ни­ла се, оти­ма­ла, ври­шта­ла, ја­у­ка­ла, до­зи­ва­ла у по­моћ. То смо, мај­ка и ја, из хра­ста ја­сно ви­де­ли и чу­ли. Уста­ша је убио Де­ву. Ис­па­лио је не­ко­ли­ко ме­та­ка, са уда­ље­но­сти од де­се­так ме­та­ра. Да­ни­ма по­сле, њен леш, на иви­ци шу­ме, пси и ву­ко­ви су тр­га­ли, раз­вла­чи­ли”, при­ча Мла­ђан.

У хра­сто­ву шу­пљи­ну, где су би­ле, ка­ко ка­же, њи­хо­ве пр­ње – умр­ља­ни ја­стук од пер­ја, вој­нич­ко ће­бе, не­што обу­ће и оде­ће – бе­жа­ли су, увла­чи­ли се че­сто, и ле­ти и зи­ми, увек ка­да угле­да­ју вој­ску са цр­ним ко­шу­ља­ма.

„У том бр­ло­гу, чу­ва­ли смо жи­во­те и че­ка­ли сло­бо­ду. А из­ме­ђу жи­во­та и смр­ти, би­ла је тан­ка ко­ра, и тру­ла хра­сто­ва бе­ли­ка. Јед­ном, ми­слим да је то би­ло у ју­ну 1942. го­ди­не, уста­ше су се од ки­ше, од пљу­ска, за­кло­ни­ле ис­под хра­ста. Ме­не осво­јио ка­шаљ ри­ка­вац, а мај­ка свој длан ста­ви­ла на мо­ја уста, и сте­гла”, опи­су­је Мла­ђан те дра­ма­тич­не тре­нут­ке.

Је­ди­ни­це Дру­гог ко­за­рач­ког пар­ти­зан­ског од­ре­да су 2. ју­на 1942. го­ди­не, у Гу­њев­ци­ма за­ро­би­ле не­мач­ки тенк ко­ји је и са­да, по­ред из­во­ра Ка­ме­ни­ца, где су ис­пи­са­на име­на жр­та­ва и бо­ра­ца, из­ло­жен да све­до­чи о те­шким бор­ба­ма и од­луч­но­сти Ко­за­ра­ча­на, да по це­ну ве­ли­ких жр­та­ва, од­бра­не сво­ја се­ла и гра­до­ве. При­ли­ком за­ро­бља­ва­ња тен­ка по­ги­нуо је Ми­ле Ме­ћа­ва, на­кон ра­та про­гла­шен за на­род­ног хе­ро­ја.

Пред крај ра­та уста­ше су у пла­ни­ни Про­са­ри за­ро­би­ле Мла­ђа­на и ње­го­ве ро­ди­те­ље Бла­го­ју и Ру­жу. Ишли су у се­ло Вој­ско­ва да тра­же хра­ну, јер ни­је би­ло ни­че­га. Ис­пред пу­шча­них це­ви оте­ра­ни су ло­гор Це­ро­вља­ни. На­кон не­ко­ли­ко ме­се­ци, рас­по­ре­ђе­ни су у по­ро­ди­цу Иве и Фра­ње Ја­ши­ћа у Ве­ли­кој Ма­сле­ња­чи код Да­ру­ва­ра.

„У Ма­сле­ња­чи смо ра­ди­ли по­љо­при­вред­не по­сло­ве, ја сам чу­вао сто­ку и раз­ми­шљао, ка­ко да по­бег­нем, ку­да, ко­јим пу­тем да до­ђем до сво­га се­ла. Ипак, сло­бо­да је би­ла бли­зу а ми смо нео­па­же­но кре­ну­ли ку­ћи. И ума­кли чу­ва­ри­ма. По­сле не­ко­ли­ко да­на скри­ва­ња и ту­ма­ра­ња, сти­гли на сво­је зга­ри­ште. У Гу­њев­це”, се­ћа се Бла­ну­ша.