Саборна црква Свете Тројице у Пакрацу је највећи православни храм у овом славонском граду, поред владичанског двора у којем је сједиште Славонске епархије Српске православне цркве. Историја ове духовне светиње је дуга, бурна и богата. Ове крајеве српско становништво насељава већ у 15. вијеку, али је досељавање посебно значајно у 16. вијеку, послије пада Славоније под Османлије.
Пакрачко-славонска епархија, у чијем саставу је Саборна црква Свете Тројице, баштини непрекинути низ православних епископа од 1704. до данас, када њоме управља владика Јован (Ћулибрк). Своју матичну црквену организацију наживјела је као заокружен ентитет, да би, у понешто измијењеним географским и јурисдикционим оквирима, од 20. вијека постала дио обновљене српске патријаршије. За Саборну цркву у Пакрацу, као период градње узима се раздобље од 1745. до 1768. године. Епископ Арсеније Радивојевић, који је у Пакрац стигао 1759. године, нашао је недовршену цркву Свете Тројице.
Исте је године писао је митрополиту и синоду питајући… да ли је покојни епископ Вићентије Јовановић, његов претходник, нешто у новцу завјештао архиепископији што би се могло искористити за довршавање храма Свете Тројице у Пакрацу. Црква је првобитно била изграђена у барокном стилу, по узору на пакрачку катедралу коју су градили њемачки мајстори — који су у Пакрацу средином 18. вијека, као и у осталим дијеловима Митрополије, за сложеније грађевинске подухвате били ангажовани, поготово грађење репрезентативних засвођених цркава. Извори с почетка 19. вијека свједоче да је саборна црква имала и зидне слике у унутрашњости, али не прецизирају у којој мјери ни који су простори били осликани. Постоји могућност да је и за овај посао био ангажован Василије Романович с обзиром да је познато да је у Карловачку митрополију из Кијева дошао већ као формиран мајстор.
Монументални иконостас у унутрашњости је дјело загребачких столара, а иконе су осликали српски сликари Стеван Тодоровић и Живко Југовић. Иконостас је нестао или девастиран у Другом свјетском рату, као и већи дио остале унутрашње опреме. Црква је 1991. запаљена. Већина црквеног инвентара која је нестала у периоду од 2003. до 2005. године је дјелимично обновљена. (Историја Епархије пакрачко-славонске, Српска енциклопедија).
Припремио: Милан Пилиповић
