Da bi prešla u Bosnu, Ugarska Kraljevina je prvi pontonski most izgradila 1463. godine. Nekoliko vekova kasnije, 9. novembra 1918. godine, nakon ulaska srpske vojske u Gradišku, sreski načelnik Milan Todić je u aprilu sledeće godine inicirao izgradnju pontonske ćuprije preko Save. U Arhivu Zavičajnog muzeja zabeležena je i izjava gradonačelnika Bosanske Gradiške Hakif bega Reufbegovića, koji pokazuje veliku žudnju za mostom. On zaključuje da ne može više snositi moralnu odgovornost, ukoliko se ćuprija ne izgradi, i da će građanstvo, bez razlike, pripravno doprineti sve moguće novčane žrtve, samo da se ovaj decenijama žuđeni cilj oživotvori, zapisao je Bojan Vujčić, u knjizi „Gradiški mostovi na Savi”.
Izgradnja mosta trajala je od 25. novembra 1921. do 26. augusta 1922. godine. Most je izgrađen za devet meseci i dva dana, a gradila su ga tri inženjerijska oficira sa 180 vojnika pontonskog i inženjerijskog bataljona. Otvaranje ovog mosta zabeleženo je u Školskom godišnjaku Stare Gradiške, susednog grada na levoj obali, sada u Hrvatskoj. Opština Bosanska Gradiška nagradila je sedmoricu podoficira sa po 750 dinara, a major i kapetan dobili su po 5.000 dinara u svrhu kupovine zlatnog sata za uspomenu na gradnju mosta. O gradnji i otvaranju toga mosta, koji je bio polupontonski i rastavljao na sredini prilikom prolaska brodova, zapis je, u knjizi „Spomenici i škole u Staroj Gradišci” ostavio učitelj Stjepan Durum. On navodi da je most građen pod komandom „vrlog majora Nikole Kovačića”. U to vreme naplaćivala se mostarina za vozila, robu i pešake, za koje je cena bila polovina ondašnjeg dinara.
Dugo se prepričavala anegdota o mostarini. Naime, na drugoj strani mosta nalazila se gostionica u koju su Gradiščani rado dolazili. Dvojica ljubitelja dobre kapljice su otišli na piće. Sve su potrošili izuzev pola dinara, što je dovoljno samo za mostarinu jednoga od njih. Tada su se dosetili da se pešaku prtljag ne naplaćuje, onda je onaj snažniji uzeo na leđa mlađega, spakovao ga u vreću i preneo preko mosta.
Niti jedan gradiški most na Savi u poslednjih stotinak godina nije dugo potrajao, a izgrađeni su i porušeni mnogi. Sve političke potrese, razdruživanja država, prekrajanja granica, vojna sukobljavanja, prvo su osetili savski mostovi. Njihovo rušenje i izgradnja uvek su pobuđivali veliko interesovanje građana sa obe strane Save, kao nagoveštaj novog doba. Istoričar Bojan Vujčić smatra da je najlepši most izgrađen pred Drugi svetski rat, opisan u mnogim časopisima toga doba, ali je on bio u upotrebi samo 132 dana. Otvoren je 1. decembra 1940. godine. Tehničke karakteristike mosta, za to vreme, bile su impozantne. Dužinom od 240 metara dominirao je celim krajem i plenio pogled svakoga ko bi svratio u Gradišku.
Kolovoz na mostu bio je širok šest metara sa dve pešačke staze, sa po metar i po, a ukupna težina mosta iznosila je 830 tona. Nadzorni inženjer bio je Hristivoje Erić iz Beograda, koji se tokom izgradnje mosta zaljubio u meštanku Stojanku Malić i njome oženio. Zajedno su potom otišli u Beograd. Most je srušila Vojska Kraljevine Jugoslavije, 11. aprila 1941. godine, kako bi sprečila nadiranje Nemaca na istok. Asim Hadžialagić, doskora jedan od najstarijih stanovnika grada na Savi, prepričavao je, pred smrt, pre dve godine, kako je građen most uoči Drugog svetskog rata.
„Sava je tokom niskog vodostaja u leto preusmerena na jednu stranu korita. Iskopane su rupe duboke više od deset metara počev od rečnog dna. Na toj dubini su postavljeni nosivi zidovi, visine deset metara iznad vode, koji su preživeli bombardovanja i razaranja,” govorio je Hadžialagić.
Sadašnji, čelični most izgrađen je nakon Drugog svetskog rata, 13. maja 1956, a teško oštećen početkom poslednjeg, kada su ga, sa leve obale, 2. juna 1995. godine, minirali Hrvati. Preko mosta, spas u Gradišci, pre rušenja, pronašlo je hiljade Srba iz Zapadne Slavonije, koji ga i sada nazivaju mostom spasa. Obnovljen je nakon rata, a uskoro će ga, uveliko odmeniti novi most, sedam kilometara uzvodno, na auto-putu Banjaluka–Gradiška–Okučani.
Prilagođavao se reci, čistilo ga dvesta učenica
Najlepša sećanja o mostu zabeležili su znameniti Gradiščani, profesori Isidor Savić i Ranko Petković. „Kada dođe zima i Sava se napuni vodom, most je izgledao visok, izdignut, naduven, pontoni su često stenjali od udara panjeva ili drugih predmeta koje je bujica nosila. Leti, kada je Sava mala, most je bio udubljen, savijen, utonuo… U jesen ili proleće, most je svakog dana bio drugačiji, prilagođavao se”, napisao je profesor Savić.
O mostu u Gradišci pisala je „Politika” u vreme tragičnog zemljotresa u Banjaluci 1969. godine. Navedeno je, da je most, kojim su se dičila dva grada istog imena, na njenim obalama, metlama svakodnevno čistilo 200 devojaka, učenica banjalučke Učiteljske škole, koje su privremeno stanovale na usidrenom brodu na Savi, gde se odvijala i nastava.
