Да би прешла у Босну, Угарска Краљевина је први понтонски мост изградила 1463. године. Неколико векова касније, 9. новембра 1918. године, након уласка српске војске у Градишку, срески начелник Милан Тодић је у априлу следеће године иницирао изградњу понтонске ћуприје преко Саве. У Архиву Завичајног музеја забележена је и изјава градоначелника Босанске Градишке Хакиф бега Реуфбеговића, који показује велику жудњу за мостом. Он закључује да не може више сносити моралну одговорност, уколико се ћуприја не изгради, и да ће грађанство, без разлике, приправно допринети све могуће новчане жртве, само да се овај деценијама жуђени циљ оживотвори, записао је Бојан Вујчић, у књизи „Градишки мостови на Сави”.
Изградња моста трајала је од 25. новембра 1921. до 26. аугуста 1922. године. Мост је изграђен за девет месеци и два дана, а градила су га три инжењеријска официра са 180 војника понтонског и инжењеријског батаљона. Отварање овог моста забележено је у Школском годишњаку Старе Градишке, суседног града на левој обали, сада у Хрватској. Општина Босанска Градишка наградила је седморицу подофицира са по 750 динара, а мајор и капетан добили су по 5.000 динара у сврху куповине златног сата за успомену на градњу моста. О градњи и отварању тога моста, који је био полупонтонски и растављао на средини приликом проласка бродова, запис је, у књизи „Споменици и школе у Старој Градишци” оставио учитељ Стјепан Дурум. Он наводи да је мост грађен под командом „врлог мајора Николе Ковачића”. У то време наплаћивала се мостарина за возила, робу и пешаке, за које је цена била половина ондашњег динара.
Дуго се препричавала анегдота о мостарини. Наиме, на другој страни моста налазила се гостионица у коју су Градишчани радо долазили. Двојица љубитеља добре капљице су отишли на пиће. Све су потрошили изузев пола динара, што је довољно само за мостарину једнога од њих. Тада су се досетили да се пешаку пртљаг не наплаћује, онда је онај снажнији узео на леђа млађега, спаковао га у врећу и пренео преко моста.
Нити један градишки мост на Сави у последњих стотинак година није дуго потрајао, а изграђени су и порушени многи. Све политичке потресе, раздруживања држава, прекрајања граница, војна сукобљавања, прво су осетили савски мостови. Њихово рушење и изградња увек су побуђивали велико интересовање грађана са обе стране Саве, као наговештај новог доба. Историчар Бојан Вујчић сматра да је најлепши мост изграђен пред Други светски рат, описан у многим часописима тога доба, али је он био у употреби само 132 дана. Отворен је 1. децембра 1940. године. Техничке карактеристике моста, за то време, биле су импозантне. Дужином од 240 метара доминирао је целим крајем и пленио поглед свакога ко би свратио у Градишку.
Коловоз на мосту био је широк шест метара са две пешачке стазе, са по метар и по, а укупна тежина моста износила је 830 тона. Надзорни инжењер био је Христивоје Ерић из Београда, који се током изградње моста заљубио у мештанку Стојанку Малић и њоме оженио. Заједно су потом отишли у Београд. Мост је срушила Војска Краљевине Југославије, 11. априла 1941. године, како би спречила надирање Немаца на исток. Асим Хаџиалагић, доскора један од најстаријих становника града на Сави, препричавао је, пред смрт, пре две године, како је грађен мост уочи Другог светског рата.
„Сава је током ниског водостаја у лето преусмерена на једну страну корита. Ископане су рупе дубоке више од десет метара почев од речног дна. На тој дубини су постављени носиви зидови, висине десет метара изнад воде, који су преживели бомбардовања и разарања,” говорио је Хаџиалагић.
Садашњи, челични мост изграђен је након Другог светског рата, 13. маја 1956, а тешко оштећен почетком последњег, када су га, са леве обале, 2. јуна 1995. године, минирали Хрвати. Преко моста, спас у Градишци, пре рушења, пронашло је хиљаде Срба из Западне Славоније, који га и сада називају мостом спаса. Обновљен је након рата, а ускоро ће га, увелико одменити нови мост, седам километара узводно, на ауто-путу Бањалука–Градишка–Окучани.
Прилагођавао се реци, чистило га двеста ученица
Најлепша сећања о мосту забележили су знаменити Градишчани, професори Исидор Савић и Ранко Петковић. „Када дође зима и Сава се напуни водом, мост је изгледао висок, издигнут, надувен, понтони су често стењали од удара пањева или других предмета које је бујица носила. Лети, када је Сава мала, мост је био удубљен, савијен, утонуо… У јесен или пролеће, мост је сваког дана био другачији, прилагођавао се”, написао је професор Савић.
О мосту у Градишци писала је „Политика” у време трагичног земљотреса у Бањалуци 1969. године. Наведено је, да је мост, којим су се дичила два града истог имена, на њеним обалама, метлама свакодневно чистило 200 девојака, ученица бањалучке Учитељске школе, које су привремено становале на усидреном броду на Сави, где се одвијала и настава.
