ГРАДИШКА – Полицијску униформу Мирослав Панић прије девет година замијенио је механичарском.
Шта све поправља мајстор Мирослав Панић
косилице
тримере
моторке
култиваторе
старе моторе и погонске механизме
карбураторе, пумпе, сајле и ножеве
Рођен је 1970. године у Фајтовцима, код Санског Моста. Механичарски занат изучио је 1986. године, а послије тога отишао у полицијску школу.
У плавој униформи провео је 37 година. Кратко је радио у родном крају, а онда, у избјегличкој колони, 1995. године, стигао у Градишку.
„То је мој први долазак овдје, никада прије нисам био у Градишци нити сам кога овдје познавао. Животна судбина довела ме ту. Дошао и остао. Продао сам имање у Фајтовцима. И када ме неко пита одакле сам, мој одговор је да сам из Градишке.“
Послије неколико поратних година у Орахови, Мирослав и његова супруга Боса купили су плац у Врбашкој. Ту су изградили кућу, упознали комшије, уклопили се у нову средину. Живе сами. Њихов син је у Аустрији, а кћерка је удата у оближњој Гашници.
„Највише нас обрадује када нам дођу унучићи. Имамо их петоро. Они су наша срећа, и богатство. Сада су нам дошли снаха Дијана и унука Нађа, која има годину и по.“
Познат у своме крају
Мирослав је у цијелом крају познат као велики зналац за косилице, тримере, моторке, култиваторе и сличне машине. О својој занимацији прича:
„У почетку сам поправљао само своје косилице, тримере и моторке… Видјеле су то комшије, па кажу, да ли би пробао поправити моју косилицу, дуго не ради, па размишљам да ли да је бацим или покушам поправити.
Хајде, донеси да пробамо. И поправимо. За све, за сваки квар има рјешење, само је потребно знање и стрпљење. Тако то иде код мене, у мојој импровизованој радиници, пола под кровом, а пола под небом“.
Док утврђује кварове, стрпљиво проучавајући сваки мотор и погонски механизам, Мирослав каже:
„То је више моја рекреација него неки посао. Полицијску униформу давно сам спаковао у ормар. Нешто сам, послије тога, морао радити. Не могу мировати, а механика ми је у крви. Волим то. Док супруга Боса окопава башту, сређује кућу, ја под шупом, у дворишту, поправљам старудију“.
„Када су произведене ове косилице“, питамо мајстора Панића.
„Старе су у просјеку 40 година. Али, ни старо не треба увијек олако отписати. Ове косилице поправљам, импровизујем и враћам у погон. Косе као нове“, објашњава наш саговорник.
„Шта су најчешћи кварови“, настављамо разговор новим питањем.
„Шта нису, све… карбуратори, пумпе, системи за паљење, ножеви, сајле, точкови… Али, ја то стрпљиво изучавам, склапам. Када ми се нешто закомпликује, када шраф не могу одврнути, или се заломи, тада оставим, идем даље па се послије вратим на исти проблем. И ријешим. Увијек“, одговара Мирослав, стрпљив мајстор, посвећен механици и косилицама.
Стрпљење као рјешење
Код Мирослава Панића, ништа није за бацање, него за поправку. И када скине мантил, блузу и хлаче са мирисом уља, бензина и нафте, па оде другим послом у град или другдје, размишља о кваровима и начину како да их ријеши.
„Важно је бити стрпљив и темељит. Живим у засеоку Љутава, ваљда је то по људима пријеке нарави или љутој, посној земљи коју је тешко орати и обрађивати, не знам. Једно је тачно, да је земља лоша и мочварна, а све друго је дискутабилно.“
„Хитлерова“ косилица
Поправио је и косилицу произведену у Њемачкој прије Другог свјетског рата. Власник је из сусједног села.
„Он је косилицу давно купио у Њемачкој. Радио је тамо годинама. Косио је све док је могло. Када се вратио, довезао је и косилицу. То је за мене непознат произвођач. Ја сам је обиљежио као ‘Хитлерова’ косилица, јер је произведена у то вријеме. Дијелова за њу није било, бар код нас, али сам нешто импровизовао и она опет коси. Ускоро ће јој стоти рођендан. Замислите само колику је површину покосила“.
Када све добро проанализирамо, Ви сте мајстор за „Хитлерове“ и „Титове“ косилице, закључујемо.
„Тако би се могло рећи, на основу периода и држава у којима су произведене. Буде и понека из садашњих држава, највише из Кине, али је то рјеђе“, констатује Мирослав потврђујући нашу теорију о његовом мајсторлуку.
