Њене успомене на козарску офанзиву, одлазак у логоре НДХ, депортацију у Њемачку, присилни рад и повратак на спаљено огњиште у Бистрици код Градишке сасвим су свјеже, у инат годинама и деценијама протеклим од ових трагичних догађаја.
Милена Голуб ће 10. маја 2024. ући у 99. годину. Она је јединствен свједок готово цијелог, бурног и ратовима обиљеженог вијека.
„Рођена сам 1926. године. Много воде Савом је од тада протекло, а ја сам и сада жива, да вам могу свједочити о свему и свачему. Моји вршњаци давно су отпутовали на други свијет. Слабије чујем него што би требало. Рат је испаметио људе. Мој отац ипак није заборавио датум мога рођења“, казала нам је Милена, и сада пристојног здравља. Пожалила се на ноге и кољена, на ишијас и костобољу, али, како рече, мозак и глава је најбоље служе.
„Тјешим се да је то најпрече, та памет која ме није издала, а можда и јесте, ко би то више знао. Шта друго да вам кажем. Жалити се нећу и не могу. Увијек сам била расположена, у свему проналазила срећу, узимала од живота оно што је лијепо, а лоше потискивала, тјерала од себе. Ето, тако сам догурала, сасвим близу стоте, Бого мој“, прича Милена Голуб о себи и својим животним принципима. А онда, враћа се на ратно доба. На Други свјетски рат.
„Отишли смо у логор, 1942. године, око Петровдана је то било. Јули мјесец. Сви смо покренути од куће. Сви у истој колони, за запрегом и кравом везаном за жељезна кола. Од куће су кренули отац Лазар Јанковић, мајка Петра, старија сестра Милка, млађе сестре Радојка и Вида, двојица млађе браће, Саво и Љубомир. Мој старији брат Мирко раније је отишао у Козару, у партизане“, описује Милена почетак рата у поткозарским селима, спаљеним и уништеним, која се дуго након ослобођења од окупатора нису опоравила.
„Независна Држава Хрватска преузела је наше село. Њихова војска је наредила да сви морамо отићи од куће. Казали су да се територија мора пречистити од партизана. Понесите што год можете и идите. Ви ћете се вратити, увјеравали су нас. Распустили смо стоку, само једну кравицу повели, да имамо бар мало млијека. Мој отац је имао воловска запрежна кола, у њих утоварио неколико завежљаја, и кренули смо. Старији су знали шта нас чека, да ту нема повратка, ни живота као прије рата, да ће све бити порушено, народ истријебљен.“
Сваки корак у безнађе, у дугој колони која посљедњи пут за већину сиротиње и нејачи значи и опроштај од живота и родног села Милена описује као да тумачи слику рата, оивичену великим оквиром.
„Све редом су покренули, потјерали, нико није остао, осим ако се негдје сакрио. Хај, хај, уз усташку пратњу, сви у непрегледној колони стигосмо на савски мост у Градишци. И преко Саве пријеђосмо. Приђосмо тако логорским кулама у Старој Градишци. Ту, испред капије одвајају мушкарце од дјеце и жена. Њих, као стоку, утјерују у зидине. И сада ми је у мислима, пред очима, слика мога оца који је застао на тренутак. Гледа у нас, а ми у њега. Ни ријеч не зборимо. У његовом погледу, у његовим очима, видјела сам рат и страдање, жалост и несрећу, тугу голему, Бого мој једини.“
Раздвојени од оца, који је остао у Старој Градишци, Милена са браћом и мајком доспјела је у Јабланац, злогласно мјесто у Хрватској, гробници многих Козарчана.
„То је село поред Саве. Српско. Нема народа. Све празно. И одавде су усташе народ отјерале у логор, као и нас из поткозарских села. Доспјели смо у једну кућу, на ступцима. Ту су усташе отимале дјецу од жена. Раздвајали. Јаучу и жене и дјеца. То се ни слушати ни гледати није могло. Вриска и јаук. Нас четворо, два брата и нас двије сестре, привијали смо се уз мајку, држали за њену сукњу. Најмлађе, двојицу браће, скривали само у високу траву да их не узму“, навиру Милени сјећања на то тешко вријеме, на доба безумља, када је људски живот вриједио сасвим мало, готово ништа, а мржња и зло достизали небеске висине.
„Једног дана јавили су да крећемо одатле. Била је касна јесен, већ хладно. И ноћ тавна. Тада су одвајали мушку и женску дјецу. Раздвојише тако сестру Милку и мене од мајке и браће. Мати виче да се стално држимо за руке, да се не одвајамо, да чувамо једна другу. Мати јадна трчи избезумљена и усташком заставнику каже: ‘Јој, узеше ми двоје женске дјеце. Шта ће ми живот без њих, и мене да сте убили, боље него да нас раздвајате.’ Тај пут смо остали заједно, смиловао се усташа, али само до сљедећег јутра, до новог транспорта. Отишли смо у Сисак, ту боравили десетак дана. Народ је, Бого мој, свуда лежао, по голој земљи, ни траве није било, логораши сву траву појели“, описује Милена тешко вријеме, страхоте које се, како каже, не могу нити смију заборавити.
Из Јабланца она и сестра Милка враћене су у Стару Градишку, а потом преко Сиска и Љубљане, заједно са многим Козарчанима, упућени у Њемачку, у заробљеништво. Оцу се изгубио траг, мајка са осталом дјецом је доспјела у Јасеновац.
„Негдје успутно, када се композиција у Њемачкој зауставила, видјела сам кроз прозор моју Милку коју су истјерали и одвели. Тај њен поглед којим ме тражила увијек ме опсједао, пратио, као и поглед нашег оца, када су га одвели у Старој Градишци“, прича Милена.
Њена посљедња станица био је радни логор у Хановеру. Ту је боравила у баракама окруженим бодљикавом жицом од јесени 1942. све до априла 1945. године. Радила је у војној индустрији.
„Највише су ме оптерећивала размишљања о својима, гдје су, да ли су живи, да ли ћу било кога од њих видјети, некада срести. То ми је било теже од рада, од жице, хладноће, од њемачке чизме… У тој неизвјесности пролазило је вријеме рата све док међународни Црвени крст није омогућио слање порука.“
Посредством Црвеног крста сазнала је за оца Лазара, који је такође одведен у Њемачку, пронашла је и сестру Милку, а вијест из свога села, из Бистрице, дочекала је након неколико мјесеци.
Писмо које нико од њених није могао да прими, јер никога није било, преузео је комшија Милан Ракас те га прослиједио учитељу Милану Наранџићу. Он је потом трагао за мојом мајком Петром и пронашао је са дјецом у Доњој Долини, низводно од Градишке.
Она се неким чудом, успјела извући, побјећи из Јасеновца, вјероватно док су их водили на рад у околна села.
Слобода
Милена је у Њемачкој дочекала слободу.
Миленини родитељи, браћа и сестре вратили су се кући, изузев брата Мирка, који је нестао у Козари. За његову судбину никада није сазнала. Вратили се на рушевине. Кућа, зграда, штала, амбар, све је порушено. Од комадића цигле, њен отац је изградио кућерак, у којем су презимили прве године, након завршетка Другог свјетског рата.
Милена се 1946. године удала за Панту Голуба, са којим је стекла синове Миладина и Симеуна, те кћерку Љубицу. Миладин живи у Градишци, Симеун у Швајцарској, а Љубица у Канади. Панте је умро прије двадесет година.
Независне / М.Пилиповић
Milena Golub, bivši logoraš: I danas mi je slika u očima kada nas odvajaju od oca (nezavisne.com)
