Милан Буковица, послије пензионисања у Аустрији, гдје је провео пола вијека градећи високе димњаке, вратио се у родну Јабланицу под Козаром и овдје узгаја воће, уређује до скора запуштене њиве и производи храну без употребе хемијских супстанци.
Он је у Аустрију отишао, како се то у народу каже „трбухом за крухом“, 1972. године. У Градишци је завршио тесарску школу, запослио се у „Плантажама“ али је срећнију будућност препознао изван граница тадашње Југославије. Животни путеви одвели су га у Линц.
„Нисам имао много избора, у Јабланици је владало сиромаштво, лоши путеви, слабе куће, свуда блато, а све далеко. Путовали смо пјешке или запрегом. Док коњским или воловским колима стигнемо у Подградце, чинило нам се да смо потрошили цијелу вјечност ,“ сјећа се Милан свога дјетињства, сиромаштва и окрњене младости због преране смрти обоје родитеља. У Аустрији се зато својски прихватио посла, не марећи за опасности и тежину, важно је само било, каже, да је добро плаћено.
„Нама одавде ништа друго није нуђено у Аусрији него грађевина. А мени ни то није допало него високи димњаци, радно мјесто стотину метара изнад тла, понекада и више, као да сам птица. Када сабирам и одузимам лијепе и ружне догађаје, дане и године, моја рачуница каже да су све године биле тешке,“ описује Милан Буковица своје доживљаје, испред велике и лијепе куће, окружене воћњацима, одакле се виде широка подручја чудесне љепоте, омеђено козарским врхунцима.
„Радио сам на монтажи димњака високог 412 метара на истоку Њемачке. То је бетонски костур на најнижој тачки широк 80 а горе, на врху 47 метара. У Вилдону, у Аустрији био сам један од градитеља индустријског димњака висине 212 метара. У доњем дијелу ширина је 80 а на врху 21 метар. Памтим и друге параметре као и технологију градње. Да сам млађи, могао бих и овдје, заједно са групом способних и снажних сарадника, као што је мој пријатељ Рајко Галић, изградити високи димњак, да одведемо отровне гасове у васиону а не да загађујемо природу,“ износи Буковица своја искуства и маштовите идеје. Без обзира што је послије пензионисања и повратка у Јабланицу, највише опсједнут својим воћњацима и производњом ракије, он радо прича о њемачким и аустријским димњацима.
-На тим висинама, међу облацима, одакле зграде са 20 спратова изгледају као играчке, мале и неубједљиве, често сам размишљао о своме завичају. Сам себи сам говорио, што ћу ту, поред 28 хектара земљишта, плодне земље у своме селу, међу својим народом, нисам ваљда луд. Сви моји сељаци живе са мање стреса, бар ходају по земљи, не страхују за своје животе као ја. Увијек сам маштао, тежио да се вратим али живот и обавезе нису ми то допуштали,“ закључује Милан Буковица који је носталгију из младости, излијечио са пола вијека закашњења. Био је, каже, увијек опсједнут својим огњиштем на којем дуго није горјела ватра. Упалио је поново, као свјетиљку, да обасја пут његовог повратка.
Шесторо деце
Милан је у браку са супругом Вероником, Аустријанком која је преминула прије неколико година, стекао шесторо дјеце, Стојанку, Милицу, Томислава, Милана, Станислава и Милорада. „Имам и петоро унучади, сви су у Аустрији завршили школе и запослили се. Сви су материјално збринути, тамо посједујем два стана али ми је моје село драже, и ово очево кућиште, него сав сјај Аустрије,“ каже Буковица.
Кофер на колац
Некада сам, прича носталгичар испод Козаре, аутомобил остављао на главном путу па кофер на колац, колац на раме, чизме на ноге па кроз блато, преко њива до куће. Тако је било, запамтило се али
се не поновило.
Милан ПИЛИПОВИЋ
