Колекција мотоцикала томос, џепних сатова свих произвођача, збирка старих књига о љековитом биљу, расадник еукалиптуса од сјеменки из Аустралије и мини-фарма коза чине само дио свакодневице 51-годишњег Горана Рашковића.
Заједничка је љубав према свему наведеном плус носталгија према држави Југославији које поодавно нема на географској карти, али живи на наљепницама Горанових мотоцикла или мопеда произведених осамдесетих година прошлог вијека и у његовој успомени.
Кућа у Бакинцима, расадник у Романовцима, њива и козе у Крнетама
Његова кућа је у Бакинцима, расадник у Романовцима, а њива и козе у Крнетама, све у кругу од 300 метара.
У три села и два града, Лакташима и Градишци, истовремено. И по томе је овај домаћин јединствен.
Ауто-механичар по занимању, али са широким кругом интересовања, Рашковић је покушао више пута након распада СФРЈ отићи из родног краја, али судбина је другачије одредила.
„Када је завршен рат у БиХ, кренуо сам у Америку. Стигао сам до Трста, ту срео наше људе, поразговарао са њима, планирао провести у Италији дан или два па наставити путовање, а остао 20 година. У Америку нисам ни стигао. Радио сам у Трсту, на грађевини. Вратио сам се заувијек и није ми жао“, прича нам Горан о својим покушајима да оде у свијет, у потрази за бољим животом. Касније је схватио да му је овдје најбоље. Ко хоће да ради, прича нам Горан у својој радионици, гдје поправља и комплетира мотоцикле марке томос, свугдје му је добро. Одлучио сам, каже наш довитљиви и маштовити саговорник, да дјелић прошлости вратим и сачувам у садашњости.
Љубав према томосу
„Моја љубав, као и моје генерације из седамдесетих, је томос. Сваки примјерак у мени оживљава дјетињство и младост, буди успомене. Мотоцикл или мопед томос био је идеал за многе младиће, недосањани сан, превозно средство максималне брзине 50 километара које је свакога чинило важним у друштву“, сјећа се Горан Рашковић давнашњег времена и успомена, које сада живе у пространој гаражи, у којој је поредано 12 мотоцикла томос.
Набавио их је у многим мјестима, данима и мјесецима сређивао, поправљао, уклапао нове дијелове, подешавао рад мотора и систем преноса, фарбао у оригиналне боје те тестирао на оближњем брду.
„Дође у моје руке слабашан и труо мопед, а изађе моћан и лијеп. Свако би га пожелио“, увјерава нас Горан, којег овдје сматрају специјалистом за томосе у плавом мантилу.
Специјалиста је и за дуге мопеде, путничко возило са два или три точка, и мотором радног волумена до 50 кубних центиметара, који на равној цести не може развити брзину већу од 50 километара на сат. Возило је намијењено превозу једне особе. Ако повезе двије особе, каже Горан, не може брже од 20 километара на сат, а са три не може ни метар… осим ако је паркиран на низбрдици.
Љубо поштар из Александровца
„Ко је први у Лијевчу имао томос“, питамо.
„Љубо поштар из Александровца“, одговара Горан. Желио би, открива нам своје планове, да организује скуп пријатеља из дјетињства и да се цијелим селом провезу на омиљеним мотоциклима, у колони. Али, то је већ нека друга прича… Сада су важније друге теме, на примјер о расаднику еукалиптуса, украсне биљке поријеклом из Аустралије.
4.000 садница еукалиптуса
„Занимала ме Аустралија, замишљао сам како би ми било интересантно да тамо одем, да видим и упознам далеки континент. Када ми се није остварила ова жеља, одлучио сам да овдје пренесем нешто по чему се Аустралија препознаје. Изучавао сам, интересовао се, читао и закључио да је то биљка еукалиптус“.
У почетку било је тешко и неизвјесно, из сјеменки еукалиптуса ницао је мали број биљака, све док Горан није сасвим овладао производњом. Сада у расаднику има 4.000 садница еукалиптуса. Припремио је садњу још 3.000.
„Еукалиптус је зимзелено, брзорастуће стабло, које ће сваки простор учинити атрактивним цијеле године. Због плаво-зелених листова препуних етеричног уља и атрактивне коре пружа посебно лијепу слику. Цвјета љети, бијелим или блиједорозим цвјетовима из којих се развије стожасти дрвенасти тоболац у којем се налазе сјеменке“, објашњава Рашковић.
Он каже да је најчешћи еукалиптус у нашим подручјима плави или зимски, који се формира као грм. Може се узгајати на отвореном, а честа је његова садња и у посудама. Одлично подноси ниске температуре. Формиране биљке могу поднијети температуру и до -15 степени.
„Саднице продајем цвјећарама, трговинама, а све чешће и појединцима, који желе да у својим домаћинствима засаде ову биљку, све траженију и код нас“, објашњава Рашковић, који у причу неизоставно убацује омиљеног јарца по имену Мрки. Он је главни међу козама, а пасе преко пута, близу куће.
Козе и јарац
„Купио сам козе и јарца. Имам довољно траве и сијена за њих. Млијеко је корисно за здравље, за мене, породицу, комшије… Али, ни то не може без проблема. Постало је понизно имати козу или краву. Многи се подсмјехују када козу водим цестом, а никоме не смета када сељак води пса или носи мачку. То је ваљда нормално, а имати козу, краву, које дају млијеко, то је, право да ти кажем, постало срамотно и будаласто. Част псима, нису они криви, нису ни козе, а нисам ни ја. Дошло такво вријеме“, закључује Горан својеврстан монолог о козама, кравама, псима, мачкама и другим животињама. И о људима.
Милан Пилиповић / Независне
