Старинска магаза Живке Ребић из Врбашке, украшена је свакојаким цвијећем које ова пензионерка редовно одржава, залијева и прихрањује. Претходно је дрвену магазу офарбала, поправила кров и брвна. У магази је, каже, некада живјела њена породица, ту се складиштило жито, месо, храна…
„У магази смо и спавали. Ко је, послије Другог свјетског рата имао добру магазу, сматрао се имућним и богатим. Све је било спаљено у рату а народ је, још десетак па чак двадесет година, послије рата, живио у магазама. Ту смо спавали, хранили се, и било нам је лијепо,“ подсјећа Живка на давнашња времена. Из тог периода је и ова магаза којој је она дала нови сјај.
„Потрудила сам се да магазу уредим, обновим, поправим, офарбам… Она није заслужила да је запустим и да пропада. Драга ми је јер је она моја успомена из младости. Волим и цвијеће. Зато сам одлучила да своју магазу окитим саксијама. Мени је то задовољство, волим је видјети тако уређену, као дјевојку за удају. Тако доживљавам своју магазу,“ каже Живка.
Интересовало нас је, шта сада чува у магази. И шта кажу комшије, гости, случајни и са намјером. „Чувам све и свашта, али је све на своме мјесту, хоћу рећи да ништа није разбацано. Алат, тачке, лонци и поклопци, бурад за ракију, стаклене флаше, вреће жита… Магаза је објекат за сва времена, ту нема влаге и буђи, као у великим кућама од цигле и бетона,“ хвали Живка своју дрвену магазу. О пролазницима и гостима, који су примијетили њен труд, има јасан одговор.
„Питају, да ли је магаза на продају. Одговор је, идентичан, негативан, као да мене питају, да ли сам ја на удају. Не могу се одвојити од магазе, и када би је златом плаћали, а моји возови за удају давно су прошли. Не сматрам да сам, по том питању, било коме интересантна као што је моја магаза, осим самој себи,“ шаљиво, по чему је овдје многи познају, одговара Живка.
Милан Пилиповић
