Данило Карапетровић (83), пјесник и сакупљач старих алатки

Домаћинство, некада бројне породице, угледног домаћина и сеоског кнеза Јована Карапетровића, гд‌је више од три деценије не гори ватра, његов син Данило, оплеменио је старинама, документима и записима о животу у јурковачком крају, његовој историји, знаменитим људима и догађајима, нарочито ратовима,

страдањима становништва и тешком животу.

Дугачак је списак алатки кориштених у пољопривреди и домаћинству које је Карапетровић

смјестио у свој музеј. Са великом љубављу он прича о сваком предмету појединачно, његовој употреби и периоду израде. Плуг, брнача, трлица за прераду коноље и лана, пегла на угаљ, тоцило за оштрење, облићи за дрвенарију, рибеж за купус, маша за ложење ватре на огњишту, воловски јарам, точкови запрежних кола, коњски и воловски плуг са дрвеним гредељем и гвозденим лемешом и црталом, друга за пређу, чунак за ткање, фењер, пркљача за прање веша на брвну, коњски ам и оглавина, срп за жетву жита, варићак за мјерење жита, преслица, вретена, лијевче и лотре запрежних кола, мотовило за пређу, пржњак или долап, гребени за кудељу, вагијер за вучу, дрвене виле…

“Ове предмете, старе више од стотину година, користили су моја породица, рођаци, комшије и остали у поткозарском крају. Интензивно су употребљавани све до увођења струје 1974. године, када су старине убрзано губиле корак с модернијим начином живота,” испричао је Данило Карапетровић.

Д‌јетињство

За старе алатке, каже најпознатији пјесник из Поткозарја, вежу га успомене из д‌јетињства, када су се ови предмети увелико користили, били незамјењиви у сваком домаћинству.

“Са оцем Јованом сам орао тјерајући коње док је он држао дрвени плуг. Брнао сам дрвеном брначом са металним клиновима, на коју смо стављали пањ, због оптерећења. Моја мајка Марта је користила лопар за хљеб, печен у зиданом шпорету или на огњишту. То је најчешће била кукуруза коју смо ми д‌јеца, моја браћа и сестре, јели у сласт. И сада ми је тај окус, тај мирис некако близак, као да се и сада шири у мојој близини,” присјећа се Данило, опсједнут снажним набојем емоција и пробуђених успомена.Он је истрајан у сакупљању старих, музејских ескпоната, без обзира на скучен простор.

Ничег се не могу одрећи, каже, све то је дио мене, моје породице и мога краја.

Библиотека

Знамениту кућу су 1936. године коју су градили Јован и Марта Карапетровић, Данило је претворио у музеј старих кућанских предмета, пољопривредних алатки и библиотеку завичајних писаца.

Кућа је у то вријеме била веома модерна, имала је подове и плафоне, равне зидове, свијетле прозоре са везеним завјесама. У њој је рођено десеторо д‌јеце, по петоро мушких и женских – Јованка, Милош, Михаило, Стеван, Анђа, Стојанка, Душан, Данило, Драгица и Милка.

“Кућа је, послије смрти родитеља 1990. године, опустјела, јер су се сва д‌јеца, моје сестре и браћа разишли по свијету, завршили школе, формирали породице, али нас ипак ово мјесто и ова кућа привлаче, подсјећају на д‌јетињство и на живот у њој,” испричао нам је Данило Карапетровић, аутор 38 књига и предсједник Књижевног клуба „24.април“.

Он је дио куће преуредио у Завичајну библиотеку са више од 1.000 књига, зборника, фотографија са књижевних манифестација, докумената о историји Доње Јурковице.

“У библиотеци су највећим дијелом издања домаћих писаца, чланова Књижевног клуба „24“ април“, али и издања пријатеља пјесника, међу којима је Панто Стевић. Он је донирао сва своја издања за нашу библиотеку, гд‌је је такође и више публикација о страдању Козарачана у Јасеновцу, учешћу у ратовима, радним и друштвеним побједама,” објаснио је Карапетровић садржај библиотеке, гд‌је се такође одржавају и пјесничке вечери, сусрети приповједача, промоције књига.

Књига са три ријечи

Данило Карапетровић је објавио књигу са само три ријечи, штампану у 300 примјерака.То су рађање, вјенчање и смрт, које су ликовно илустроване. “Сав живот сажет је у три ријечи и свакоме припадају, без обзира био богат или сиромашан, владар или обичан човјек. То је универзална правда једнака за све и нико до сада, нити у будућности, ништа неће моћи промијенити,” навео је Карапетровић.

О његовој књизи рецензент Ранко Прерадовић закључио је да „аутор смишљено тражи начин како да подстакне читаоца да размисли о суштини ове три ријечи.

Стари бунар

На дрвеној конструкцији бунара који никада није пресушио, Данило је написао породични родослов: „Послије слома Првог српског устанка 1813. године, овд‌је је из Ивањице у Србији доселио Раде Карапетровић Радак. Имао је деветоро д‌јеце, шест кћери и три сина, Милоша, Младена и Коју. Данас је седмо кољено, Раде, Милош, Цвијо, Јован, Данило, Миленко и Филип.“

Милан ПИЛИПОВИЋ