Милан Пилиповић, новинарска легенда Крајине, студирао је журналистику у Загребу и то у групи професора Марија Пленковића, оца премијера Хрватске.
И данас памтим број телекса загребачке Арене – 41421! Не знам колико сам текстова и фотографија послао на тај број, али знам да их је било небројено много. Не чувам оно што пишем, не водим статистику, али знам да сам за четрдесет година написао више од пет хиљада репортажа.
Чувари прича
Ово за Ослобођење каже новинарска сива еминенција Крајине и Лијевча Милан Пилиповић из Градишке. Уз Саву и под Козаром нема жива роба који Пилиповића не познаје и о коме Пилиповић није написао бар једну цртицу у претходне четири деценије. Иако је у пензији, и даље је на терену, у потрази за причама.
– Мене интересују велике судбине малих људи. Ту сам пронашао себе као новинара. Волим да пишем о људима са периферије. Вјерујем да су они чувари најбољих прича. О њима сам писао, о њима пишем и писаћу и даље. Највише уживам када пишем о њима, прича Пилиповић за Ослобођење.
Људи га често питају гдје проналази приче, а он одговара: Свугдје! У комшилуку, у улици, на њиви, у воћњаку у којем боравим најмање пола дана…
Пилиповић је студирао журналистику у Загребу и то у групи професора Марија Пленковића, оца премијера Хрватске Андрије Пленковића. Већ тада је, како каже, знао да ће самога себе тражити у свакодневици и у људима које среће из дана у дан. Никад није јурио за особама са екрана.
– Многи непознати о којима сам писао касније су постајали веома познати. У Вечерњим новинама сам објавио небројено много репортажа, углавном на средњим странама. Уредник је тада био Менсур Осмовић. Годишњу награду ових новина добио сам 1992. године. На дан када ми је требала бити уручена награда, избио је рат у Босни. Никада нисам стигао на свечаност у Улицу Павла Горанина број 13, говори нам Пилиповић.
Много прича објавио је у Арени и у Вјеснику. Пет година је провео и на радију у Кладуши. Велику шансу тада му је дао Сеад Бурић. Кладуша, каже Пилиповић, у то вријеме није била касаба. Долазили су Славиша Сабљић из Дрвара, Мидхад Паравлић из Сарајева, Младен Стубљар из Загреба, Петар Словенски из Београда.
– Ко је хтио нешто да научи, имао је прилику. Схватио сам да имам прилику. И мислим да сам је искористио. За 40 година објавио сам пет хиљада репортажа. То је много. Писао сам за све новине. Додуше, никада нисам писао за Ослобођење, али сам много учио од новинара и репортера Ослобођења, прича Пилиповић.
Пилиповић је читао репортаже Славка Готовца, Зије Диздаревића, Гојка Берића, Ранка Прерадовића, Мише Марића, дописника из Босанске Крупе Илије Мандића који је био рођак Бранка Ћопића. Међу њима је, додаје он, и један од највећих и најбољих писаца репортажа – Жарко Јањић из Љубиња.
– Са Жарком сам почео сарађивати у вријеме док је он био уредник сарајевске Уне. Ту сам седмично објављивао приче из свих крајева БиХ. Прича која је долазила у руке Жарка Јањића и Бланке Романо морала је бити избрушена до краја, истиче Пилиповић.
Данас пише за Независне новине и Политику. Сарадник је радија и телевизије у Градишци. Сматрао је како мора да научи све медије – од новина преко радија до телевизије. Портали су, додаје Пилиповић, пратећи садржај.
– Урадио сам небројено репортажа на телевизијама, прије свега кратких прилога о јединственим личностима, затим серијале са Крајишницима и документарне филмове који су награђивани. За филм “Шпага” добио сам награду “Златни просјак” на Европском фестивалу документарног филма у Кошицама. Тренутно радим на дугометражном документарном филму “Концепт живота” који говори о сеоским музичарима из Крајине, открива Пилиповић.
Милан је радио и на радију који је, каже, медиј који може највише, али је данас неправедно запостављен и заборављен. И за радијске репортаже је више пута награђиван. Једна од тих репортажа је и “Легенда о долу и ђаволу”. То је прича о људима који вјерују да је њихов предак ухватио ђавола и да им се све у животу дешава управо због тога.
Дјеца и старци
– Пишем ујутро. Рано. Потом дођем на радио и на телевизију. Покушавам млађима показати пут. Трудим се да им помогнем да им језик буде јаснији, а порука смисленија. Учим их шта је повод за причу и за информацију. Не желим, наравно, никоме да намећем било шта, али са свима имам веома добру сарадњу. Можда су моји ставови погрешни, можда нису најбољи, али мислим да нам је писање постало проблематично, сматра Пилиповић.
Данашње писање болује од многих сувишности и од подилажења политичарима и бизнисменима.
– У свакоме од нас почива тема. Свако од нас је прича. Само је питање вјештине аутора који ће то уобличити. Причу само треба препознати и издвојити је. Она је ту. Понекад тешки догађаји рађају приче. Некада и није тако. Ја сам трагач за талентованом дјецом и мудрим старцима. О њима најчешће пишем, закључује Пилиповић.
Извор: Oslobodjenje.ba
