Због д‌јеце напустили дом, данас Адријанине слике причају најљепшу причу

ГРАДИШКА – Графитна оловка, сликарски кист и боје су опсесија дванестогодишње Адријане Видић, д‌јевојчице оштећеног слуха, која је хендикеп надомјестила умјетношћу.

• Цртање и сликарство
• Портрети
• Цвијеће и пејзажи
• Животиње
• Аутопортрети
• Познавање знаковног језика
• Сан о првој самосталној изложби

Адријана гради свој свијет

Она свакодневно, сликајући, гради свој свијет саткан од портрета, од људских лица, од ружа и цвијећа, облака и неба, стада оваца, животиња… Њена емоција, видљива на сликама је снажна, а жеља да искаже таленат који је наслиједила од оца и д‌једа бескрајна.

Преселили у Бањалуку

Адријана похађа Центар за образовање, васпитање и рехабилитацију слушања и говора у Бањалуци. Претходно је у Градишци, одакле потиче њен отац, завршила основну школу. У граду поред Саве није имала могућност да настави школовање. Зато је Адријанина породица преселила у Бањалуку.

Ту је, у новој средини, упознала вршњаке из многих крајева са којима дијели свакодневицу и бори се да у свему буде међу најбољима.

„Сликарством се бавим од д‌јетињства, то ме испуњава, инспирише. Оловке и боје које сам добила као сасвим мала нисам испустила, нити оставила… Цртање и сликање је моје велико задовољство. Увијек имам шта насликати. Када год имам времена, када сам слободна, ја сликам“, написала нам је Адријана, одговарајући на питања такође у писаној форми.

Завршила је и школу знаковног језика. Има још много планова и жеља. Њена мајка Сандра хвали Адријанин труд и њено залагање да заврши школу и развије свој умјетнички таленат.

„Она је веома вриједна и посвећена обавезама. Одговорна је. За њу ништа није проблем нити немогуће, без обзира на оштећење слуха. И у основној школи била је узорна. Жеља за успјехом моје кћерке, њена борба да, у инат оштећеном слуху, не заостаје за својом генерацијом, велика је и непоколебљива“, испричала нам је Сандра Видић, након недавног састанка Удружења глувих и наглувих у Градишци.

Пресељење у Бањалуку

Сандра и њен супруг Далибор, који такође има оштећен слух, веома су посвећени кћерки Адријани, али и млађем сину Давиду (10).

И њему су дијагностиковани оштећење слуха и говора. Зато су Видићи, вођени судбином, постали истински борци за породицу и за своју д‌јецу. Због њих су из Градишке преселили у Бањалуку.

„Ми смо неколико година живјели у Градишци. У том граду рођен је мој супруг, тамо има кућу у којој живи његова мајка. Због д‌јеце, нисмо имали дилема. Одлучили смо да преселимо у Бањалуку, изнајмимо стан и боримо се за њихово укључивање у нормалан живот, колико год је то могуће. Наша жртва за њих нема цијену“, казала нам је Адријанина мама Сандра.

Далибор је керамичар и много ради да би обезбиједио новац и услове за своју породицу, у средини која пружа веће могућности него Градишка, али су и трошкови вишеструко већи.

Сандра Видић је оптимиста, као и њен супруг:

„Ниједног тренутка нисмо имали дилему. Наша д‌јеца, њихово образовање и редовно школовање за нас су најважнији. Никоме се не жалимо, ни од кога ништа не тражимо. Вјерујемо у себе, у рад и сталну борбу да ће то бити корисно за нашу д‌јецу. Ми смо оптимисти, нада нас не издаје. Охрабрује нас свака Адријанина слика, сваки Давидов покрет. Њихова срећа, осмијех, оцјена у школи, бескрајно нас чине срећним. Наша д‌јеца су наша снага.“

Адријанине слике

Адријана показује своје цртеже и слике. Међу њима је и аутопортрет. То је она д‌јевојчица са трешњама умјесто наушница. Жељела би ускоро да приреди прву самосталну изложбу. За то има подршку Удружења глувих и наглувих из Градишке које окупља чланове са подручја неколико сусједних градова и општина.

„Породица Видић је по свему узорна. Њихова слога, међусобно разумијевање и борба за д‌јецу, за њихов срећнији живот, у инат хендикепу, примјер је другима, свима у таквој или сличној ситуацији. Они се не жале, не очајавају, не кукају над властитом судбином, него у сваком тренутку, у свакој ситуацији, траже најљепше од живота. Оно што је за друге мало, недовољно, безначајно, Видићима је довољно за срећу“, у неколико реченица Љубинка Радоњић Злојутро, секретар регионалног Удружења глувих и наглувих, објаснила је животне принципе породице Сандре и Далибора Видића.

Поруке за Адријану

Када смо погледали Адријанине слике распоређене на канцеларијском столу у Удружењу глувих и наглувих, написали смо на бијелом папиру:

„Било би лијепо, вриједно труда, наредни разговор организовати у Академији ликовних умјетности у Бањалуци, поред индекса са твојим именом и фотографијом.“

Адријана се насмијала и мобилним телефоном, у поруци, одговорила:

„Било би и мени лијепо. О томе сада не размишљам, сувише је далеко. То је за мене велико. Можда једног дана студиј сликарства буде мој нови животни циљ. Све је могуће. Вама хвала.“