Епископ славонски Јован (свјетовно Невен Ћулибрк) има кључну улогу у обнови Српске православне цркве и јачању духовног живота Срба у западној Славонији.
Свети архијерејски синод Српске православне цркве изабрао га је 2014. године за епископа пакрачко-славонског, а устоличио га је патријарх српски Иринеј 14. септембра 2014. године у Пакрацу.
НН: Ваше преосвештенство, у каквом положају је СПЦ у западној Славонији?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Црква у западној Славонији је у сличној позицији као и у источној Славонији, Кордуну, Банији, Лици, Далмацији, средишњој Хрватској… Она је, прије свега, у великој обнови, која укључује ране из Другог свјетског рата, из посљедњег рата, ране из периода комунистичке власти и ране настале током економског исељавања.
Обнова је велика ријеч којом се може описати живот Српске православне цркве данас у Републици Хрватској и у западној Славонији.
НН: Како бисте објаснили размјере трагедије коју је доживјела СПЦ у западној Славонији у посљедњем вијеку?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Западна Славонија је преживјела три или четири катастрофична догађаја. Комунистичка власт није била ништа мање погубна за нашу цркву него што су то била два рата, Други свјетски и овај посљедњи, од 1991. до 1995. године. У вријеме комунизма, можда се то није видјело на површини, али Црква је била под притиском, народ исто тако, свештенство под притиском.
НН: Питање обнове је стално актуелно. Какви су резултати?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Обнова светиња уништених или тешко оштећених у Другом свјетском рату била је сасвим скромна, готово непостојећа. Владичански двор који је од изузетне културне важности није обнављан нити одржаван. Лош примјер свега био је манастир Пакра, о чему имамо и запис Дејана Медаковића, у његовим дневницима и аутобиографијама. Он у својим записима потврђује како је избјегавана свака обнова. Почетком седамдесетих година прошлог вијека овај манастир нулте културне важности дјелимично је поправљен.
НН: Епархијска библиотека у Пакрацу је кроз историју и бурна времена дијелила судбину српског народа. Каква је та судбина?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Комунистичка власт задржала је епископску библиотеку из Пакраца, коју је НДХ однијела 1941. године, обилато се послужила да би је вратила тек половином осамдесетих. Ни тада она није смјештена на одговарајући начин. Тек сада свједоци смо обнове те вриједне баштине.
НН: У којој фази је обнова библиотеке, епархијског двора и саборне цркве?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Седмог септембра ове године планирамо освештање саборног храма. То је, осим мостарске, једина црква наше помјесне цркве Пећке патријаршије која још није у потпуној функцији. Патријарх Порфирије већ је потврдио долазак, надамо се и архијерејима из других православних цркава. Тога дана отворићемо и обновљену библиотеку.
Двор је обновљен три четвртине, надамо се да ћемо до 300. годишњице његовог подизања (1732. је завршена прва фаза) 2032. године завршити потпуну обнову.
НН: У којој фази је обнова српских богомоља у селима западне Славоније?
ВЛАДИКА ЈОВАН: У селима обнове скоро да и нема. Године 2014. када сам овдје дошао и постављен за епископа било је све срушено, врло мало црквених објеката било је у функцији. Одредили смо четири приоритета.
НН: Који су то приоритети?
ВЛАДИКА ЈОВАН: То су саборни храм, двор и библиотека у Пакрацу, потом Кућанци, родно мјесто патријарха Павла.
Црква у којој је он крштен срушена је на Никољдан (19. децембар) 1991. године иако је удаљена више десетина километара од ратне зоне. У приоритету је и манастир Ораховица, духовно сједиште славонске епархије у турско вријеме. Четврти приоритет је Јасеновац, мјесто свенародне важности.
НН: Да ли имате услове и могућности за обнову цркава у селима?
ВЛАДИКА ЈОВАН: У селима и на другим мјестима радили смо колико смо могли. Нешто смо и успјели обновити. Постоји више таквих храмова које смо поправили или подижемо изнова. Међу њима су храмови у Славонском Броду, Новој Градишци… То је огроман посао. Порушене су десетине цркава, у Другом свјетском и рату прије три деценије.
НН: Какав је интензитет духовне обнове у народу, међу вјерницима?
ВЛАДИКА ЈОВАН: На велике празнике, Бадњи дан, на Васкрс, наше цркве су пуне. У манастиру Ораховица, гдје имамо братство, у Јасеновцу гдје имамо сестринство, вјерници долазе. Ако то посматрамо, а народ све чешће и у већем броју долази у цркву, нарочито недјељом, онда можемо бити задовољни. У околини манастира Ораховица имамо значајну православну заједницу која је здрава и на чијем челу је отац Павле.
НН: Западна Славонија је веома разуђена јер су њени бивши становници, након избјеглиштва, доспјели на све континенте. Како Ви то тумачите?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Највише Славонаца налази се у Аустралији, на западу овог далеког континента, у граду Перту. Ту су највише концентрисани. Има их у Америци, Европи, потом у Србији и Републици Српској. Многи су се настанили на сјеверу Републике Српске, Градишци, Бањалуци…
НН: Прве избјеглице из западне Славоније кренуле су 1991. године. Колико српских села је тада опустјело?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Године 1991. страдало је преостало српско становништво након погрома 1991. године. Већина Срба из западне Славоније иселила је 1991. године. Такође, не смијемо заборавити, него треба увијек подсјећати на Други свјетски рат. Августа 1942. године, послије офанзиве на Козари, редом је поклано српско становништво западне Славоније. Пострадала су српска села и овдје у околини Пакраца. То су Драговић, Кусоње, Слобоштина… Зато ми сваке године у августу посјећујемо та мјеста, држимо помен и молитве за пострадале.
НН: Страдање Срба из западне Славоније највеће је било у логору НДХ у Јасеновцу.
ВЛАДИКА ЈОВАН: Велики дио Славонаца страдао је у Јасеновцу. Они су, из својих села, тјерани пјешке до Јасеновца. Утолико је њихово страдање веће јер су усташе српски народ из Крајине и удаљенијих мјеста морали транспортовати. Иначе, у вријеме НДХ, и то морамо знати, побијено је више српског народа по селима, на кућном прагу, него у логорима. По томе је јасно колике су биле размјере српског страдања.
НН: Какву улогу има Пакрац, као епархијски центар, за српски народ?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Пакрац је исто што су и Охрид, Призрен, Карловци, Сент Андреја, један од међаша у историјском ходу српског народа. Пакрац је такође и културни центар, библиотечко сједиште некадашње Митрополије карловачке и Српске цркве у Аустроугарској. Он постепено враћа своје мјесто, прије свега духовно, културно, па и на сваки други начин.
НН: Какве су посљедице по западну Славонију због сталних страдања њеног становништва, а нарочито у посљедњем рату прије 30 година?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Ране из Другог свјетског рата нису ни видане, нису лијечене након 1945. године. То је исто као да преко живе и дубоке ране, поставимо само фластер, а ткиво испод труне и продубљује се. Тако је социјалистички систем третирао страдање у Другом свјетском рату. Он га је само прекрио.
НН: Да ли је изградња споменика у Јасеновцу допринијела памћењу геноцида?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Градња споменика и спомен-подручја у Јасеновцу јесте и није помогло, тако бих објаснио ову ситуацију. Нико не може рећи да је Јасеновац био табу тема бивше Југославије, за њега се знало колико и за Сутјеску и Неретву. За вријеме СФРЈ кроз Јасеновац је прошло милион људи.
Друго је питање, како је рекао, највећи стручњак за Јасеновац Јован Мирковић, у два наврата директор Спомен-подручја, да Јасеновац није био табу тема, али је владао табу приступ. Чињеница да је злочин извршио један југословенски народ или држава која се представљала као држава тог народа над другим народом у Југославији. Та истина је избјегавана у јавности. Говорило се да су били антифашисти који су страдали од фашиста. Безимени. Апстрактне жртве, апстрактни починиоци.
Тек 1984. године, када је патријарх Герман освештао нову цркву у Јасеновцу, јер је стара црква 1941. године срушена до темеља, када је на том, највећем скупу у Јасеновцу рекао да праштати морамо, а заборављати не смијемо, тада је почело исцјељење.
НН: Ране из Другог свјетског рата продубљене су у овом рату.
ВЛАДИКА ЈОВАН: Нажалост, онда је дошао још један рат и ми тек сада имамо прилику да исцијелимо ту рану, онолико колико је то могуће. Има међу нама и оних који не желе исцјељење. Они су насљедници оних који су 1945. године говорили – и освета наша црвена ће бити. Један дио људи још баштини насљеђе по којем ми морамо да се осветимо, а владика Николај нам је одмах након рата дао три завјета о Јасеновцу. Први је – ко се освети, тај се не посвети, други, да се поносимо својим мученицима, и трећи завјет, да цијелом свијету објављујемо њихову судбину. Ни по једном завјету, ми Срби, као народ, нисмо се прославили. Манастир Јасеновац проноси завјет владике Николаја и завјет патријарха Германа.
НН: У коме Срби из западне Славоније траже или препознају ослонац за свој опстанак, у овим, очигледно тешким временима?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Препознају у онима који долазе у Јасеновац да се поклоне светињи.
НН: Како изгледа западна Славонија данас?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Жељна људи. Не Срба, Хрвата, било којих, него, само људи. Западна Славонија је Богом дани извор хране и живота, и тај извор данас је полупуст, пресахнуо. То је страшно. А Славонија никад није била пуста, у њу се живот увијек враћао. Она сигурно неће ни сада остати празна и пуста. На који начин ће се живот обновити, то ћемо тек видјети.
НН: Од чега зависи будућност западне Славоније?
ВЛАДИКА ЈОВАН: Зависи од наших десет прста, од наших руку, ни од кога другог, нити од чега другог, осим нашег рада и труда.
Логор НДХ Стара Градишка
Стара Градишка, у којој је постојао злогласни логор, такође припада подручју западне Славоније. Владика Јован подсјећа на споменик у овом мјесту, о којем се мало зна.
„У Старој Градишци имамо споменик подигнут 1953. године. Подигао га је тадашњи СУБНОР. Нико од нас, моје генерације која је ту одрасла, није знао да су испод људске кости, да је ту масовна гробница логораша из Старе Градишке. Када је уређиван тај простор, све што је нађено од људских остатака стављено је испод тог споменика. Ко је од нас то знао? Реално речено, нико. Нису знали наши наставници, професори, а онај који је ваљда знао, он је ћутао, на своју срамоту“, казао је владика Јован.
Извор:Независне – Милан Пилиповић
