Владика славонски Јован, уочи 80. годишњице пробоја логора Јасеновац, који се догодио 22. априла 1945. године, подсјећа да је велики дио Славонаца страдао је у Јасеновцу.
„Они су, из својих села, тјерани пјешке до Јасеновца. У томе је њихово страдање веће јер су усташе српски народ из Крајине и удаљенијих мјеста морали транспортовати. Иначе, у вријеме НДХ-а, и то морамо знати, побијено је више српског народа по селима, на кућном прагу, него у логорима. По томе је јасно колике су биле размјере српског страдања.“
Ране из Другог свјетског рата нису ни видане, нису лијечене након 1945. године, појашњава овај духовник.
„То је исто као да преко живе и дубоке ране, поставимо само фластер а испод ткиво труне и продубљује се. Тако је социјалистички систем третирао страдање у Другом свјетском рату. Он га је само прекрио.“
Владика Јован помиње и Стару Градишку, гдје је, како каже, истина прикривана.
„У Старој Градишци имамо споменик подигнут 1953. године. Подигао га је тадашњи СУБНОР. Нико од нас, моје генерације која је ту одрасла није зао да су испод људске кости, да је ту масовна гробница логораша из Старе Градишке. Када је уређиван тај простор, све што је нађено од људских остатака, сада је испод тог споменика. Ко је од нас то знао. Реално речено, нико. Нису знали наши наставници, професори а онај који је ваљда знао, он је ћутао, на своју срамоту.“
О Спомен-подручју Јасеновац, владика Јован каже да је истина о том логору, смишљено и планси дозирана.
„Градња споменика и спомен подручја у Јасеновцу, јесте и није помогло, тако бих објаснио ову ситуацију. Нико не може рећи да је Јасеновац био табу-тема бивше Југославије, за њега се знало колико и за Сутјеску и Неретву. За вријеме СФРЈ кроз Јасеновац је прошло милион људи. Друго је питање, како је рекао, највећи стручњак за Јасеновац Јован Мирковић, у два наврата директор Спомен подручја, да Јасеновац није био табу-тема али је владао табу-приступ. Избјегава је чињеница да је злочин извршио један југословенски народ или држава која се представљала као држава тог народа, над другим народом у Југославији. Говорило се да су били антифашисти који су страдали од фашиста. Безимени. Апстрактне жртве, апстрактни починиоци.“
Тек 1984. године, подсјећа владика Јован, када је патријарх Герман освештао нову цркву у Јасеновцу, јер је стара црква 1941. године срушена до темеља, када је на том, највећем скупу у Јасеновцу рекао да праштати морамо а заборављати не смијемо, тада је почело исцјељење.
„Нажалост, онда је дошао још један рат и ми тек сада имамо прилику да исцијелимо ту рану, онолико колико је то могуће. Има међу нама и оних који не желе исцјељење. Они су насљедници оних који су 1945. године говорили, и освета наша црвена ће бити. Један дио људи још увијек баштини наслијеђе по којем ми морамо да се осветимо а владика Николај, нам је одмах након рата дао три завјета, о Јасеновцу. Први је, ко се освети, тај се не посвети, други, да се поносимо својим мученицима и трећи завјет да цијелом свијету објављујемо њихову судбину. Ни по једном завјету, ми Срби, као народ, нисмо се прославили. Манастир Јасеновац сада проноси завјет владике Николаја и завјет патријарха Германа.“
Милан Пилиповић
