Посљедњих година пред смрт, иако је био дубоко у десетој деценији, Љубо Бабић, посљедњи вијећник АВНОЈ-а, ратник, политичар и дипломата, близак сарадник Јосипа Броза Тита, визионарски је говорио о државама насталим распадом Југославије те узроцима распада његове домовине, за коју се борио.
„Ја сам заговорник да ове, овакве државе или државице што досљедније изврше чишћење од рата и ратних злочина деведесетих, да што прије успоставе нормалне, коректне, отворене односе и сарадњу, да се економски развијају“, говорио је Бабић, поријеклом из Брезик Ламинаца код Градишке, констатујући и сљедеће:
„Ми смо ушли у ћорсокак кроз побјесњели национал-шовинизам, а људи као да су отровани, јер раде оно што је ужасно.“
Истовремено је у различитим приликама, нудио рјешења, износио ставове.
„Неопходно је да опет на неки начин државе бивше Југославије створе заједницу, на другачијим основама, да се зближе народи који се већ познају. Тада ће сви сретније живјети. Подсјећам, они су једном или неколико пута живјели сретно“, рекао је Љубо, свједок једног вијека. И упитао.
„…Како очистити друштво од тога талога, па да можемо говорити о прочишћеном и невином свијету. Дјецу која се рађају и расту, која нису морално искварена, треба одвраћати од зла које смо проживјели, од рата, мржње и других негативности. То је задаћа за филозофе, државнике и за раднике. То је животно питање. Иначе, ми као и цијело човјечанство ће висити у сталном безнађу и искушењу, са свакодневним питањем шта ће са нама бити.“
Ове ставове изнио је и у књизи „Изазови, посртања, суноврат“, окарактерисаној политичком аутобиографијом, која је објављена 2013. године у издању Друштва за истину о НОБ-у.
Рођен у Аустроугарској, био је свједок догађаја у монархистичкој Југославији, учесник у Другом свјетском рату, прегалац послијератне мукотрпне обнове и изградње нове, авнојске Југославије, на потпуно другачијим друштвеним и политичким темељима, али је био и свједок њеног крвавог распада.
Тешко се мирио са том истином и у тим трагичним данима покушавао је заједно са мањом групом својих другова и сабораца да нешто учини на заустављању братоубилачког рата, а за спас заједничке домовине.
Та и таква држава била је животни пројекат Бабићеве генерације, па му је њен драматичан слом изузетно тешко пао.
Љубо Бабић је, за разлику од већине својих другова, ратних сабораца, остао вјеран изворним начелима на којима се заснивала СФРЈ. У поговору његове књиге „Изазови, посртања, суноврат“ др Латинка Перовић написала је да он није пристајао на пораз револуционарне генерације Југославије и да је његов став „побуна против поједностављивања и фалсификовања прошлости“.
Љубо Бабић током честих долазак у Градишку, у своје родно мјесто, говорио је, сјећа се Никола Крагуљ, бивши начелник Градишке и Љубин комшија из Ламинаца, да нема рецепте за демократизацију односа међу новонасталим државама у региону као и унутар сваке од њих, али недвосмислено сматра да је „етничка ускогрудост и политичка употреба нације опасно играње ватром од које би могао поново да настане велики огањ“.
Он је схватио да постоје различити, често и оштро супротстављени интереси балканских државица, али исто тако се залагао да се они морају рјешавати мирним путем, политичким дијалогом, а не ратом, сукобима и сталним тензијама.
Бабић је рођен двије године прије него прва Југославија коју је надживио, као и другу, за коју се борио и учествовао у њеном стварању.
„Рођен сам усред Првог свјетског рата, учествовао сам у Другом, а на моју несрећу доживио сам и ратове из деведесетих година и зато сматрам да с пуним правом и моралном основом могу да поручим: Рат је катастрофа за човјека, за народе, за државе и требало би га забранити као начин рјешавања конфликата међу народима“, рекао је у интервјуу Федералном радију БиХ 2013. године.
Био је борац и политички комесар славне Седме крајишке народноослободилачке ударне бригаде, у чијем строју је ратовао на Сутјесци, Неретви, Зеленгори, учествовао у ослобађању многих крајева бивше домовине, а крај Другог свјетског рата дочекао је у Словенији.
Учествовао је у припреми устанка 1941. године на подручју Дрвара, Босанског Грахова и Гламоча.
У НОР-у је командовао партизанским одредима за срез Босанско Грахово, Дрвар и околину.
Историчари су записали да је под његовом командом 27. јула 1941. године ослобођен Дрвар. Више пута је одликован а, према властитом признању, најдража му је Партизанска споменица 1941. године.
Послије рата постао је члан ЦК СКЈ, члан СИВ-а, предсједник Комитета за вањску трговину, амбасадор у Пољској, Чекословачкој…
Љубо је био замјеник Бориса Кидрича, предсједника Привредног савјета југословенске Владе, стратег привредног развоја у првим поратним годинама. Увелико је помогао индустријализацију Градишке и изградњу фабрика које су имале најважнију развојну улогу овог краја.
„Улога Љубе Бабића за свој родни крај је велика, немјерљива… Шта год је требало да се овдје ради и гради, од њега је тражена помоћ и подршка. Био је партизан, комуниста, заговорник мира и просперитета, али се никада није одрекао свога националног идентитета. Био сам код њега на крсној слави, посљедњи пут, прије смрти. Становао је у Улици Страхињића бана у Београду“, испричао нам је Никола Крагуљ.
Небојша Иваштанин, бивши предсједник СО Градишка, народни посланик и књижевник, сарађивао је са Бабићем, нарочито током писања књиге о историји Градишке. Он је испричао и анегдоту о Љуби Бабићу.
„Љубо је био члан редакције ‘Историје Градишке’. Никола Крагуљ, тадашњи начелник, и ја посјетили смо Љубу у Београду 2010. године, када је Љубо имао 94 године, и предочили му приређен рукопис, тражећи мишљење за поглавље о Другом свјетском рату. Послије пажљивог ишчитавања, а био је тада у 85. години, казао је:
‘Ово није сасвим добро. Требало би то студиозније проучити и кориговати текст. Знам да то није једноставан и лак посао. Зато не журите, ишчитајте више пута, обезбиједите нове изворе. Јавите се опет за три до четири године’, предложио је Бабић.
На то је Крагуљ реаговао. Рекао је: ‘Друже Љубо, да то није мало предуго, ми смо у годинама, ваљало би да мало пожуримо’. На то је Љубо узвратио: ‘Ништа не брините, нема разлога за журбу. Ко жури, тај врат поломи.'“
Ником не реци да сам умро
Датум смрти Љубе Бабића готово је немогуће пронаћи. Позадину тога прије неколико година објаснио нам је Миле Струнић, бивши функционер општине, некада његов близак сарадник и пријатељ.
„Када сам једном приликом пред крај 2014. године назвао Љубу да му честитам Нову годину, јавила се његова кћерка Слободанка Аст. На моје велико изненађење, саопштила је да је Љубо умро.
Па како да није јавио да дођем на његов испраћај“, упитао сам.
„Љубо је рекао, када се то догоди, никоме немој рећи да сам умро. Не мора народ то знати“, одговорила ми је Слободанка. Љубо Бабић, предратни правник, рођен је 3. октобар 1916. године у Брезик Ламинцима код Градишке, а умро у истом мјесецу 2014. године у Београду.
Љубо Пегла
Никола Крагуљ и Небојша Иваштанин, обојица Ламинчани, испричали су занимљиву анегдоту о свом комшији Љуби Бабићу.
„Звали смо га Љубо Пегла. Он нам је много помагао, али и контролисао да ли је та помоћ правилно утрошена, да ли је изграђена нека фабрика за коју се залагао, како изгледа град, шта смо урадили у селима. Послије његове инспекције, све нас је сазивао и држао дуге, вишесатне састанке, гдје је он причао, а ми слушали. То смо у кулоарима називали пеглањем. Зато смо и нашег друга прозвали Љубо Пегла“, испричали су нам Никола и Небојша.
Милан Пилиповић / Независне
