Витез театра Срећко Марчета живи свој умјетнички сан

ГРАДИШКА, НОВИ ГРАД – У позоришним и телевизијским улогама, у монодрамама које је написао, судбинама јунака својих књига, Срећко Марчета, творац и вођа театра „Сцена“ из Новог Града, пронашао је свој умјетнички свијет.

На сцени Културног центра у Градишци, гд‌је је недавно извео монодраму „Писмо сину у Америку“, доживио је овације публике.

„Аплауз, честитка, стиснута рука или искрено тапшање, честитка и ријеч охрабрења, за мене су највећа награда“, казао је Марчета за „Независне новине“.

Монодрама „Писмо сину у Америку“ је настала на темељу истинитог догађаја у његовом комшилуку.

„То је прича о патњи, чежњи, носталгији, о одласцима младих, али и о генерацијском неразумијевању. Таквих судбина има много, свуда, оне су веома сличне, и зато су ликови и дилеме публици блиски“, каже Марчета.

Синиша Тешановић, дипломирани драматург, написао је да овај глумац из Новог Града публику опчињава причама које насмију, расплачу, подстичу на размишљање, оплемењују, тјерају на промишљање.

„Тешко је рећи гд‌је своју умјетничку линију почиње Срећко писац, а гд‌је завршава Срећко глумац. Те двије димензије се преплићу као ријеке Уна и Сана у ауторовом завичају“, закључио је Тешановић.

Изнио је још неколико веома оригиналних импресија – „Срећко је у монодрами ‘Писмо сину у Америку’ досегао невјероватне висине глумачке игре и највеће искрености“.

Тематски су блиске и друге Марчетине монодраме. Једна од њих је „Свуда прођи а у Босну дођи“. То је прича о младићу из Подгрмеча, који, у потрази за бољим животом, одлази у иностранство. Његове комшије, пријатељи који су раније напустили родни крај, испричали су бајку о животу далеко од завичаја. То га је привукло, подстакло да и он крене, али се, ипак, испоставило да печалба није савршена, као у лијепој причи. Напротив.

„По свијету, у потрази за послом, дешавају се комичне и непредвидиве ситуације, што код публике изазива различите емоције, од сажаљења до смијеха“, испричао нам је овај глумац, веома посвећен култури и умјетности.

Монодрама „Свуда прођи а у Босну дођи“ настала је према његовом роману „Најтеже је странац бити“.

У овом књижевном д‌јелу, којем је удахнуо и позоришни живот, Марчета је освијетлио лик Крајишника у туђини који, одлазећи у свијет, у потрази за бољим животом носи терет завичаја. То је хумористичан приказ стварности, казао је Илија Матић, главни уредник издавачке куће „Алдо“ из Славонског Брода.

Аутор у лику свога јунака жели показати тежину изненадних сусрета, предности и недаће које они доносе.

„Срећко Марчета је драгуљ који је у књижевност ушао стидљиво и скромно, а постао упечатљив и аутентичан аутор приповједака, пјесама, а надасве добрих монодрама, које сам небројено пута играо“, казао је глумац и редитељ Жељко Касап, Срећков дугогодишњи сарадник и пријатељ из Новог Града.

Марчета је у Новом Граду премијерно извео и монодраму „Добро вече, ујаче Вукашине“, по властитом тексту. Дворана Културног центра била је крцата. Дочарао је лик ујака Вукашина којег тумачи у ТВ серији „Добро јутро, комшија“.

„Потрудио сам се да прикажем лик усамљеног горштака из Подгрмеча. Он чезне да се са неким исприча, поразговара, саслуша… Несхваћен је у томе, сви га избјегавају, подсмјехују се, не разумију“, рекао је Марчета о монодрами која осваја публику и пуни дворане.

Овај глумац и писац је добитник више значајних позоришних признања, међу којима награде за оригинални драмски текст на фестивалу „ФАМА 09“ у Бањалуци и за монодраме „Е мој Ћане ко ће сад да ме бије“ и „Помозите да се удам“ на Интернационалном фестивалу драме у Суботици.

Наградама на позоришним фестивалима, књижевним сусретима, завичајним програмима и витешком борбом за афирмацију културе и умјетности у Новом Граду, Марчета је постао својеврстан амбасадор Грмеча, Козаре и Крајине.

Глумци аматери из Новог Града, чланови „Сцене“, током десет година премијерно су извели 40 представа, које је Марчета режирао и одиграо многе улоге. У тим представама, са великим успјехом, у глумачким улогама окушали су се Марчетини суграђани, ученици, радници, д‌јеца, пензионери и остали којима је глума у срцу, а сцена у мислима.

Оснивач је Књижевне колоније „Ријека мисли“ у Хашанима, родном мјесту Бранка Ћопића. Школа у овом подгрмечком крају чува успомену на многе писце, учеснике колоније, који су, током манифестације, књигама обогатили библиотеку. Међу њима су Ненад Грујичић, Енес Кишевић, Ранко Прерадовић, Василије Каран, Ранко Павловић… Марчета је објавио пет књига „Ја д’ректор“, „Знам ја нас“, „Пјесмарица за децу“ и романа у два дијела „Најтеже је странац бити“, пјесама и приповједака, те неколико монодрама.

„Страјило Грмечлија“

Глумачка лична карта Срећка Марчете је вишеструко награђивана монодрама „Страјило Грмечлија“, коју је одиграо стотињак пута. У овој монодрами  све је на окупу, хумор и карикатура, блага иронија и парадоксалност живота јунака монодраме, контроверза његове природе и говора, језика којим нас фасцинира, сматра Светозар Личина, књижевник и драмски писац.

Без обзира на то какав је био и какав свијет јесте, још увијек је за све нас добро да свако вријеме има свога Држића, Стерију, Кочића, Нушића, Ћопића, свога Срећка Марчету. Његове сатире су јетке, оштроумне, духовите. Језик му је жив, разговорљив, свакидашњи, написао је Енес Кишевић, књижевник и глумац из Загреба.

На филмском платну оживио Раду Ћопића, Бранковог д‌једа

Филмска прича о Ради Ћопићу, д‌једу чувеног писца Бранка Ћопића, по тексту Срећка Марчете, сценаристе и глумца из Новог Града, снимљена је у Хашанима.

У овом мјесту испод Грмеча, у којем је рођен и д‌јетињство провео Бранко Ћопић, филмска екипа је оживјела период прије више од једног вијека, када је овд‌је војевао Раде Ћопић.

Жељко Касап, Бошко Ђурђевић, Деан Батос те Срећко Марчета, вјерно су дочарали ликове Раде Ћопића и осталих јунака из Бранкових књига. У филму играју Мила Шашо и Анђела Давидовић, младе глумице из Новог Града заједно са Петром Угреном, њиховим вршњаком из Српца у улози Бранка Ћопића, из д‌јечачких дана.

Филм је снимљен у родној кући Бранка Ћопића, а режирао га је Огњен Богдановић.