Све што чује, под условом да је духовито, Томо Антонић, пензионер из Градишке, записује. Овај бивши инспектор у Градској управи сакупио је неколико стотина анегдота, шаљивих прича и разговора, досјетки, вицева…
„Лоше приче нећу да слушам нити тужне догађаје записујем. Све што је лијепо, што изазива смијех до суза, директно улази у моју вицкасту документацију. Желим књигу од тога сачинити, под условом да неко од издавача то прихвати“, похвалио нам се Томо озбиљном намјером и нескривеном жељом.
Прелистава странице на свом компјутеру, чита, препричава записано… Наводи шта је и од кога чуо, сазнао, ко му је и шта испричао, гдје и под каквим околностима се то догодило.
„Ух, ово је добро. Испричао ми је Бошко Гргић, он је мајстор за разне трице и кучине“, обрадова се наш саговорник страници која му се, сасвим спонтано, отворила.
„Пожалио се трговцу неки особењак из Романоваца који је у сеоској продавници купио чајне колутиће. Казао је: ‘Господине, ово је подвала. У килограму чајних колутића има минимално пола килограма рупа'“, прочитао нам је Томо анегдоту из своје несвакидашње збирке. Насмијасмо се сви.
„Ајде оно о мени“, убаци се у разговор Томина супруга Радосава, омиљена професорица математике у градишкој Гимназији, а сада пензионерка.
„Прво нам обојици налиј оне ракије подмитуше, чувам је још из дана када сам радио у Инспекцији, па народ давао. Био сам праведан и објективан, да не буде забуне и погрешног закључка. Ракија је милошта коју одмила називам и митушом“, појасни Томо за „Независне новине“ смисао и значење назива ужутјеле ракије у литарској стакленој флаши. Мало је мућну, а она запјени. То је знак квалитета, рече, таква обара с ногу. Добра је и за оне који нису нарочите муштерије, закључисмо. Томо настави у препознатљивом маниру.
„Добра је ракија, умјесто лијека за сваку бољку, али и за јачање менталног здравља. Када се мало попије, љепше се прича и боље пише. Тугу разгони као што Противградна превентива растјерује облаке“, хвали Томо своју ракију. Ипак, вратисмо се, послије здравице и Радосавине танко нарезане сланинице, на главну тему и Томину литературу.
„Када смо нас двоје, Рада и ја били у бањи, у Слатини, мене су цуре масирале, по пропису и љекарској препоруци. У то вријеме чух како у близини кључа вода. Окренух се, када то моја Рада брчка се у врелој, кипућој води која заудара на покварена јаја. Молим вас, рекох физиотерапеуту, морате још јаче заложити, нећете ви њу тако лако и брзо скувати, има она поприлично година, није са њом лако“, испричао је Томо дајући одговор на Радосавин малопређашњи приједлог да „исприча оно о њој“.
Она је Томин први слушалац, ако Рада, то јест Радосава, каже да је нека прича добра и смислена, Томо више нема дилема него одлаже страницу рукописа као коначну и непромјенљиву форму. Теме су различите. Записао је и своја искуства, чак и о технолошком напретку.
„Првих година мога радног вијека, када сам био запослен у ‘Левити’, виљушкаром сам преносио штампач за папир. За компјутер требала је исто тако велика снага. Бар двојица јаких су могли пренијети овај информатички уређај. Када сам одлазио у пензију, под руком сам понио и штампач и компјутер, истовремено, у једном потезу. То је моје виђење технолошког напретка“, закључио је Томо Антонић, који је у Гардишку из родног Рибника доселио прије пола вијека.
Овдје се запослио, стекао породицу, без намјере да одавде оде било гдје.
„И Тебе сам у своју веселу књигу, уписао“, обрати нам се Антонић.
„А којим поводом, која прича је завриједила Вашу пажњу“, упитасмо.
„То је прича о пчелама и пчеларењу бившег министра просвјете и културе Српске Дане Малешевића. Насмијао ме закључак да су његове кошнице пуне зато што пчеле доносе полен из неколико држава Европске уније. Лете чак до Мађарске, када код нас мраз и киша униште пчелињу пашу. Дане, дугогодишњи учитељ, наставник и професор, научио је и пчеле како да пронађу полен“, записао је Томо Антонић једну од анегдота која се више година препричава у Градишци. Томе су се многи насмијали, а гдје је смијех, гдје се духовито прича, ту је Томо, да забиљежи и сачува.
Размишљам позитивно
Томо Антонић свакодневно и у свим приликама сакупља шаљиве прилоге за своју књигу, за личну и несвакидашњу архиву.
„Сваког дана шетам са пријатељима и биљежим, или запамтим, па када се вратим кући, одмах записујем да не заборавим. Пишем и на путовањима, на слављима, састанцима, у продавници, на утакмици, свуда… Зато се осјећам ментално и физички здрав. Размишљам позитивно, а сивило, црне теме и још црње мисли сам отјерао од себе“, описује Антонић своју теорију среће и задовољства.
Милан Пилиповић / Независне
