Специјално за „Политику”
Градишка – Режирао је седамдесет дела одиграних на оперској сцени Народног позоришта у Београду, основао Оперски студио који сада носи његово име, чест гост оперских кућа у Новом Саду, Љубљани, Сарајеву, Скопљу… У Опери „Иван Зајц” у Ријеци две године био је директор, а у Народном позоришту у Мостару, неколико сезона, глумац. То је оквир за причу о Бориславу Поповићу, оперском редитељу, у детињству логорашу у Јасеновцу где су у најстрашнијим мукама скончали његови најближи, о дечаку без родитеља из Доњих Подградаца под Козаром, који је одрастао у Дому ратне сирочади „Лепа Радић” у Градишци, о ђаку Учитељске школе у Бањалуци ког је, препознавши његов таленат, у свет уметности усмерио професор Бранко Смиљанић, отац примадоне Београдске опере Радмиле Смиљанић. Милутин Вучковац, чувени лекар и Бориславов друг из „рањеног” детињства, казао је репортеру „Политике”, неколико месеци пре смрти 26. марта 2021. године, да никада није схватио како се пробудила опера у том дечаку са којим је, заједно, у козарској шуми, док је још тутњао рат, а народ се скривао у збеговима, трчао да из близине видимо немачке авионе како бомбардују њихова села.
„Та врста уметности, нама је била далека, као светлосна година”, говорио је Милутин Вучковац о своме другу, дечаку са логорским бројем. Били су вршњаци, рођени коју годину пре Другог светског рата, а дорасли за школу, 1942. године, када су Немци и усташе опасали обруч око Козаре. Поповићево родно село Доњи Подградци, где је често долазио из Београда, све до смрти 6. фебруара 2009. године, засадио шљивик и сваке године пекао ракију, чува успомену на овог певача и оперског редитеља који је режирао „Травијату”, „Кармен”, „Севиљског берберина”, „Трубадура”, „Отело”, „Моћ судбине”, „Чаробну фрулу”, „Фигарову женидбу”, „Боеме”, „Тоску”…
Након изведбе „Травијате”, Стана Ђурић Клајн је у „Политици” 27. маја 1980. године написала: „Децентна режија Борислава Поповића, схватајући Вердијеву музику као непролазну вредност, није ништа препуштала случају, те су тако поједине улоге адекватно профилисане, а сцене ансамбла деловале уиграно и складно…”
Радмила Смиљанић, првакиња Београдске опере, годинама је сарађивала са Поповићем. Дуго су се познавали. Били су пријатељи. Када је њен отац Бранко, по завршетку Учитељске школе, свога ђака Борислава Поповића упитао шта планира, одговорио је да ће ићи у неко село, по државном распореду, да ради у школи.
„Е нећеш, Бога ми, ти треба да се даље школујеш, ниси ти за сеоског учу”, рекао је Смиљанић. После краћег рада у школи, Поповић је уписао глумачку академију у Београду, а после дипломирања, две сезоне био ангажован у Народном позоришту у Мостару. Ипак, жељи да се у потпуности посвети музици и опери, није одолео. У Београду је касније завршио и Музичку академију, заволео оперу и тој уметности се у потпуности посветио. Прошао је пут од инспицијента до редитеља и директора.
Ивана Драгутиновић Маричић наследила је Поповића на месту редитеља Опере у Народном позоришту. Била је његов близак сарадник. Поштовала је шаљив, ћопићевски дух којег је у свет понео из завичаја. Присетила се Ивана каснијих сусрета са Бором, у Београду.
„Када год се сретнемо, увек му се љубазно јавим. Добар дан, Боро, како сте. Он каже, одлично. И, дода, да Вас научим. Када Вас неко пита, како сте, увек кажите, одлично. Онима који вас воле, биће драго, а онима који вас не воле, њима ће бити криво, зато што сте одлично”, испричала нам је Ивана. За Бору, како су га колеге ословљавале, о којем је недавно снимљен документарни филм „Сава са звуком опера” у продукцији „Козара филма” и приказан у Градишци, није било препрека у послу којем је био посвећен свим својим бићем. Када закажу глумци и певачи, он је заузимао њихово место. Једном приликом је, непланирано, одменио три глумца, у њиховим малим улогама, али без којих представа није могла да почне.
Бањалучанка Наташа Јовић Тривић, мецосопран и првакиња Опере Народног позоришта у Београду, сарађивала је са Поповићем који је њу, на другој години студија ангажовао за улогу у представи „Чаробна фрула”.
„Од њега смо учили, а да тога нисмо били ни свесни”, казала нам је Наташа Јовић Тривић. Драган Стевовић, директор Музеја Народног позоришта у Београду, описао је Поповића као специфично доброг човека.
„Он је несебично волео да помогне. Био је добродушан и дарежљив. Зато, Опера Народног позоришта живо чува сећање на маестра Борислава Поповића, пре свега због представа којима се наша кућа поноси”, рекао је Стевовић подсетивши да су Борине представе међу најдуговечнијим у историји Опере Народног позоришта у Београду. То је „Севиљски берберин” из 1978. године, ког је он режирао и који је и сада на репертоару. Свакако је ту и његова „Травијата” из 1980. године. Борислав Поповић добитник је највиших друштвених признања у Београду и Србији.
