Костајница, Градишка – Изложбом слика у Завичајном музеју Градишка, насталих већином пре стотину година, које је родној Костајници завештао Ђоко Мазалић, један од најзначајнијих сликара у БиХ у прошлом веку, обележено је 50 година од његове смрти. Рођен је 1888. године у Босанској Костајници, а умро у Сарајеву 1975. године. Академско образовање, стекао је у великим европским центрима, а Високу сликарску школу завршио је у Будимпешти. По жељи коју је Мазалић записао 1976. године, збирка од десет веома вредних уљаних слика на којима преовладавају мотиви реке Уне и Костајнице, предана је његовом родном месту.
Сликарски опус Ђоке Мазалића, сматра Невен Ђенадија, аутор ове изложбе, изузетно је богат и разнородан у стилском и у тематском смислу. У њему су различити утицаји, од магичног реализма до апстрактног експресионизма.
„Изостаје само мртва природа, док су веома заступљени фолклорни мотиви, градски призори, грађански портрети, сакралне теме и пејзажи. Промене колорита и сликарске технике прате различите периоде”, каже Ђенадија.
Костајница чува успомену на славног сликара, чије име носи једна од најлепших улица у овом граду на Уни. Мазалић је урадио велики број слика, расутих по музејским и галеријским установама и у приватним колекцијама, казао је Александар Обреновић, виши кустос „Завичајног музеја”, приликом отварања изложбе.
„Славни сликар је такође проучавао сликарску уметност у Босни и Херцеговини, посебно у доба Турака. Његова је заслуга да се наша културна јавност упознала са именима и делима уметника који су одавно пали у заборав. Чињеница је да посредством радова Ђоке Мазалића можемо стварати утисак о ликовној делатности у нашим крајевима, почев од од средњег века”, сматра кустос Обреновић.
Мазалић је први пут излагао у Друштвеном дому у Сарајеву 1912. године, заједно са Јованом Бијелићем и Петром Тијешићем. Први његов научни рад „Портрет сарајевског митрополита Пајсија из 1805. године и његов сликар” објављен је у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву 1932. године. Часопис „Наше старине”, у којем је Мазалић био члан редакције, пише да овај знаменити уметник „слика Босну, босанске жанр-сцене и пејсаж, портрет, акт и фигуру”. Радио је искључиво у уљу, а у својој ранијој фази неговао је и цртеж.
„Његова учешћа на изложбама између два светска рата била су прилично запажена, а за поменуту прву изложбу, може се, без претеривања рећи да представља почетак афирмације наших домаћих ликовних стваралаца, стартну тачку савремене ликове уметности у Босни и Херцеговини”, сагласни су сликари модерног доба.
Азра Бегић, историчар уметности, о Мазалићу је написала: „Ретка суздржаност, живот на дистанци од људи и догађаја, апсолутно владање собом и својим моћима, изразита склоност истраживању и науци, чини Ђоку Мазалића изузетном појавом међу уметницима, уопште.”
Истраживач прошлости Босне и Херцеговине
Иако се Ђоко Мазалић најчешће поистовећује са сликарством, он је био врстан истраживач босанскохерцеговачке прошлости. Деценијама је трагао за јединственим локалитетима БиХ, те је написао изузетно вредне текстове у којима на оригиналан начин открива драгуље ових крајева.
Објавио је и две књиге „Сликарску уметност у БиХ у турско доба од 1500. до 1878. године и „Лексикон уметника сликара, вајара, градитеља, златара, калиографа и других који су радили у Босни и Херцеговини”. Српско културно и просветно друштво „Просвета” из Сарајева, после Мазалићеве смрти, објавило је књигу „Старине Босне”, коју је приредила Драгана Томашевић Карахасан. Ово дело први пут обједињује све текстове великог Ђоке Мазалића објављиване искључиво у Гласнику Земаљског музеја, почев од тридесетих година 20. века.
Извор:Политика / Милан Пилиповић
