Глумачка звезда Угљеше Којадиновића, Хорација у представи „Хамлет”, Жоржа Јурића у ТВ серији „У регистратури,” професора у „Велом мисту”, детектива у „Просјацима и синовима”, Мартина Старчевима у филму „Хоћу живети”, Сурца у „Мачак под шлемом”, усташког сатника у филму „Доктор Младен”, Феликса у „Клари Бомбровској”, није се угасила и ако је са животне сцене сишао пре 44 године. Овај глумац, рођен 14. фебруара 1936. године у Гламочанима код Српца, а преминуо 20. јуна 1982. године у Босанској Градишци, живи у бројним филмским улогама, драмама, у сећањима колега и пријатеља. Глумац Раде Шербеџија рекао нам је, приликом гостовања у Угљешином родном крају, да је он био божанствен глумац.
– Угљеша Којадиновић је био мој пријатељ са којим сам се наиграо на сцени. То је било време када је загребачка ТВ драма била веома популарна. Нас двојица, често и много играли смо заједно. Сећам се нашег глумачког партнерства у ТВ серији „У регистратури”. Имали смо главне улоге. Много смо се дружили, сарађивали у посебном глумачком одељењу које смо звали Крајишници, а чинили су га Угљеша, Стево Крњајић, Ђуро Утјешановић и ја.
Милош Милинчић, књижевник и професор из Српца, у књизи „Дужник свога времена” наводи да је Којадиновић „истинска глумачка и уметничка громада којом се поноси цело Лијевче”. У паузама снимања, долазио је у родно место, сусретао се са мештанима и рибарио на Врбасу. Његових долазака у Разбој сећа се професор Милинчић, који је рођен и одрастао у суседном селу Бајинци.
– Како летина, како здравље, како твоји! – говорио је Угљеша и са сваким се срдачно поздрављао.
Угљешине доласке у Разбој увек су пратиле анегдоте и различити коментари, својеврсно чуђење.
– Угљеша је сваки пут долазио, некако другачији, другачије фризуре, изгледа, зависно од улога које је тих дана играо. Некада ошишан, па са дугом косом, обријан, или дуге браде. Становници Разбоја који су се окупљали у кафанама, на пијаци, у цркви или школи, о томе су дискутовали, чудили су се његовим сталним трансформацијама. Сваки пут, питали су, шта се дешава, зашто се стално мења, до непрепознатљивости, што је његовим комшијама стварало неприлике.
Бранка Санчанин из Српца, након вишегодишњег истраживања, написала је монографију „Уморан од додира”. То је спој оригиналне приче и докумената, обимно дело које приказује величину и значај Угљешиног глумачког талента.
– Однос према Угљеши Којадиновићу могла бих сместити у две речи. То су фасцинација и опсесија. Када сам одлучила да, из поштовања према најпознaтијем суграђанину, напишем монографију, нисам била свесна у какву се авантуру упуштам. То је велика одговорност, али још веће задовољство – објаснила је Бранка Санчанин своју љубав и поштовање према Угљеши, исказану на 4.560 страница и 270 фотографија и докумената.
Први глумачки кораци у Бањалуци
Слободанка Вулин, Угљешина сестра, говорила је како је он играјући у драми „Мртви не плаћају порез” у време гимназијских дана у Бањалуци начинио прве глумачке кораке. Осетивши непоновљиву магију глуме, уписао је Академију за казалишну уметност у Загребу, коју је завршио у класи славног режисера и угледног професора Бранка Гавеле.
Први стални ангажман добио је у позоришту „Комедија”, а након пет сезона, 1960. године, прешао у Хрватско народно казалиште (ХНК), где је достигао потпуну глумачку зрелост. Иако је целим бићем живео за позориште, широј јавности је, ипак, познатији као телевизијски и филмски глумац. Играо је у 45 филмова. Прву улогу (инжењер Косијер) Угљеша Којадиновић одиграо је у филму „Лицем у лице” 1963. године у режији Бранка Бауера, награђен „Златном ареном” на филмском фестивал у Пули. Последњу улогу (Дивко Будак) овај глумац одиграо је 1982. године у ТВ серији „Непокорени град”, једном од најамбициознијих телевизијских пројеката у тадашњој Југославији.
СЕЋАЊЕ: УГЉЕША КОЈАДИНОВИЋ
Уморан од додира, поред вечног Врбаса
Пред крај живота овај великан глумачке сцене основао је позоришну групу и широм ондашње државе Југославије играо Давида Штрпца у Кочићевом „Јазавцу пред судом”
Угљеша Којадиновић
Глумачка звезда Угљеше Којадиновића, Хорација у представи „Хамлет”, Жоржа Јурића у ТВ серији „У регистратури,” професора у „Велом мисту”, детектива у „Просјацима и синовима”, Мартина Старчевима у филму „Хоћу живети”, Сурца у „Мачак под шлемом”, усташког сатника у филму „Доктор Младен”, Феликса у „Клари Бомбровској”, није се угасила и ако је са животне сцене сишао пре 44 године. Овај глумац, рођен 14. фебруара 1936. године у Гламочанима код Српца, а преминуо 20. јуна 1982. године у Босанској Градишци, живи у бројним филмским улогама, драмама, у сећањима колега и пријатеља. Глумац Раде Шербеџија рекао нам је, приликом гостовања у Угљешином родном крају, да је он био божанствен глумац.
– Угљеша Којадиновић је био мој пријатељ са којим сам се наиграо на сцени. То је било време када је загребачка ТВ драма била веома популарна. Нас двојица, често и много играли смо заједно. Сећам се нашег глумачког партнерства у ТВ серији „У регистратури”. Имали смо главне улоге. Много смо се дружили, сарађивали у посебном глумачком одељењу које смо звали Крајишници, а чинили су га Угљеша, Стево Крњајић, Ђуро Утјешановић и ја.
Тома Фила: Жарко Лаушевић је једини говорио истину
Милош Милинчић, књижевник и професор из Српца, у књизи „Дужник свога времена” наводи да је Којадиновић „истинска глумачка и уметничка громада којом се поноси цело Лијевче”. У паузама снимања, долазио је у родно место, сусретао се са мештанима и рибарио на Врбасу. Његових долазака у Разбој сећа се професор Милинчић, који је рођен и одрастао у суседном селу Бајинци.
– Како летина, како здравље, како твоји! – говорио је Угљеша и са сваким се срдачно поздрављао.
Угљешине доласке у Разбој увек су пратиле анегдоте и различити коментари, својеврсно чуђење.
Теслин следбеник, Лењинов учитељ
– Угљеша је сваки пут долазио, некако другачији, другачије фризуре, изгледа, зависно од улога које је тих дана играо. Некада ошишан, па са дугом косом, обријан, или дуге браде. Становници Разбоја који су се окупљали у кафанама, на пијаци, у цркви или школи, о томе су дискутовали, чудили су се његовим сталним трансформацијама. Сваки пут, питали су, шта се дешава, зашто се стално мења, до непрепознатљивости, што је његовим комшијама стварало неприлике.
Бранка Санчанин из Српца, након вишегодишњег истраживања, написала је монографију „Уморан од додира”. То је спој оригиналне приче и докумената, обимно дело које приказује величину и значај Угљешиног глумачког талента.
– Однос према Угљеши Којадиновићу могла бих сместити у две речи. То су фасцинација и опсесија. Када сам одлучила да, из поштовања према најпознaтијем суграђанину, напишем монографију, нисам била свесна у какву се авантуру упуштам. То је велика одговорност, али још веће задовољство – објаснила је Бранка Санчанин своју љубав и поштовање према Угљеши, исказану на 4.560 страница и 270 фотографија и докумената.
Први глумачки кораци у Бањалуци
Слободанка Вулин, Угљешина сестра, говорила је како је он играјући у драми „Мртви не плаћају порез” у време гимназијских дана у Бањалуци начинио прве глумачке кораке. Осетивши непоновљиву магију глуме, уписао је Академију за казалишну уметност у Загребу, коју је завршио у класи славног режисера и угледног професора Бранка Гавеле.
Старост – недовољно цењена привилегија
Први стални ангажман добио је у позоришту „Комедија”, а након пет сезона, 1960. године, прешао у Хрватско народно казалиште (ХНК), где је достигао потпуну глумачку зрелост. Иако је целим бићем живео за позориште, широј јавности је, ипак, познатији као телевизијски и филмски глумац. Играо је у 45 филмова. Прву улогу (инжењер Косијер) Угљеша Којадиновић одиграо је у филму „Лицем у лице” 1963. године у режији Бранка Бауера, награђен „Златном ареном” на филмском фестивал у Пули. Последњу улогу (Дивко Будак) овај глумац одиграо је 1982. године у ТВ серији „Непокорени град”, једном од најамбициознијих телевизијских пројеката у тадашњој Југославији.
Пред крај живота овај великан глумачке сцене основао је позоришну групу и широм ондашње државе Југославије играо Давида Штрпца у Кочићевом „Јазавцу пред судом”, што је посведочио и Раде Шербеџија. Сазнање Бранке Санчанин о томе такође је значајно:
– Постоје бројни ликови које је он желео да игра. У једном од интервјуа за новине и часописе ондашњег времена открио је да му је лоше на души, зато што је за неке улоге сматрао да за њих има талента и да су му, у духовном и уметничком смислу, по његовом емоционалном коду, припадале. То су комплексне улоге његовог исконског менталитета, за које је говорио да их може изнети на сцени. Ту је свакако мислио на улогу Давида Штрпца. Зато је основао самосталну позоришну трупу, где је био глумац, редитељ, сценограф, драматург… „Јазавац пред судом” био је његова велика жеља коју је себи испунио.
Испраћај као античка драма
Умро је у 46. години, у тренутку зрења своје глумачке особености. Било је то у Градишки, а по својој жељи сахрањен је у Разбоју, између мајке Марије и оца Саве, а поред вечног Врбаса. На надгробном споменику, опет по његовој вољи, исписане су речи великог глумца. „Уморан од додира, од устију, уморан од човека, кренух свом удесу, својој крхотини.”
Становници Разбоја, малог места на раскршћу лијевчанских путева, и сада се сећају испраћаја Угљеше Којадиновића, чији гроб посећују, а о његовим филмским, телевизијским и позоришним улогама причају. Тај догађај имао је одлике античке драме, како је то закључио професор Милош Милинчић.
– Била је то велика сахрана са много познатих имена. Испратили су га глумци Раде Шербеџија, Милан Штрљић, Адем Ћејван, Фабијан Шоваговић… Њих четворица, на смену су се опраштали од Угљеше.
Њихове речи објавио је Милинчић у књизи „Дужник свога времена”:
„Човече стани, куда си пошао, знаш ли шта остављаш. Знаш ли коју си мисију имао у животу, да шириш љубав, истину, биваш понос, а глумци су протагонисти живота, истине, стварности. Имао си снаге да истрајеш и да даш снажне улоге, уверљиве, живио си бурно, оставио велики траг и одлазиш у вечност.”
Велики глумац, ког је испратило неколико хиљада Лијевчана, отишао је, у загрљаj реци свога детињства, испраћен аплаузом. Плаховити Врбас, поред ког, по својој жељи, почива Угљеша Којадиновић, хучи и шумори, једнако као у дану када је он одлазио у вечност.
Приликом писања монографије о Угљеши Којaдиновићу, Бранка Санчанин наводи неизмерну помоћ Вање Малешевић Вулин, Угљешине сестричине, која чува успомену на ујака.
– Она ми је, током припреме монографије, поверила кофер успомена, фотографија, белешки једног великог живота. Лекари Радојка Тенџерић из Градишке и Слободан Јанковић из Бањалуке били су веома блиски са Угљешином породицом, његовом мајком, сестром, баком… Значајно су, својим сведочењем, употпунили монографију о Угљеши. Умро је у градишкој болници, у Радојкином присуству, која је бдела над њим у последњим данима и часовима.
