Од када је, пре осамнаест година испратила своју последњу генерацију ученика, Стана Бајић, учитељица пореклом из Ресановаца код Босанског Грахова, једини је чувар сеоске школе у Милошевом Брду. Овде живи у трошној бараци и прелистава успомене. Навиру сећања. О сваком ђаку, чија имена и сада памти, прича са поносом, а о школи са сетом. Показује фотографије, школске успомене из Милошевог Брда, али и других крајишних, већином напуштених и ратом опустошених села. Њени ђаци давно су се разишли по свету. Последња Станина генерација школараца из овог села у Поткозарју, отишла је на даље школовање, а првака није било. Те 2007. године, када је утихло школско звоно, Стана је започела пензионерски живот у школи без ђака, и у селу опустелих кућа и угашене ватре на огњиштима.
Ипак, одлучила је да овде остане, и са супругом Радомиром, бившим возачем, постане једини чувар сеоске школе на обронцима Козаре. Ту је дошла у избегличкој колони, на трактору, у лето 1995. године. Када је ратни пожар, у хрватској „Олуји” захватио њено родно село и целу Крајину, Стана је у тракторској приколици са „кровом” од најлона, од Грахова до Београда превезла двадесетак рођака, комшија и својих ученика. У главном граду није била дуго, тек пола године, а онда кренула назад, опет трактором, до Градишке, па до Милошевог Брда. За послом. Трактор и приколицу паркирала је у школском дворишту, узела дневник и ушла у учионицу. Школа у Милошевом Брду изграђена је након разорног земљотреса, 1970. године, у великој југословенској акцији часописа „Кекец” и „Вечерњих новости”. Школу је, крајем новембра, бројним ђацима предао Мирко Петровић, тадашњи уредник „Кекеца”, а на првом часу, гост је био песник Бранко Ћопић. О том догађају и сада се прича у овом крају.
„Говорили смо, Бранкова школа на Милошевом брду,” подсећа Ранко Глигић, из суседног Совјака, песник и бивши ученик. Времена су се променила, године прошле, школа је дотрајала и опустела.
„Моји ученици, разишли су свуда по свету, као ракова деца, са бајкама најлепшим оружјем, како је писао Бранко Ћопић. Са њима је у неповрат, у чаролију животних беспућа отишао и део мене. Изненадни, неочекивани али све ређи сусрети са бившим ученицима, враћају ме у давно прохујало време”, утврђује учитељица Стана, сетну лекцију о својим ђацима.
Са последњег часа, пре скоро две деценије испратили су је Сања, Маја, Сузана, Мирко, Јелена, Драгана, Далибор, Жељко, Михајло, Сузана и Милица. Њихове уоквирене фотографије учитељица чува и показује. Из Ресановаца, преко Грахова и Београда, понела је и ђачке успомене своје деце, како каже, да је сећају на четрдесет година у школи, у учионици, међу ученицима.
Први пут пред ђацима 1967. године
На почетку радног века, када је 1. марта 1967. године, први пут закорачила у учионицу у селу Пеуље код Грахова, дочекало је 120 радозналих и срамежљивих девојчица и дечака, жељних знања. „Имала сам тада 19 година, неизмерно много животне радости и жеље да знање стечено у Учитељској школи у Бихаћу пренесем мојим ђацима. Осим лекција из књига, трудила сам се да их научим животним лекцијама”, препричава учитељица Стана прве дане, месеце и године у учионици. После села Пеуља, прешла је у Бастасе код Дрвара, а потом Ресановце, где је затекао рат.
Милан Пилиповић / Политика
