Градишка – Нико поуздано не зна, а полемика се води вековима, да ли су Романовци, село које захвата Поткозарје и Лијевче поље, на граници Градишке и Лакташа, дужи или шири. Илија Перовић, некада ауторитет у селу, бивши ратник и логораш у НДХ-а, а којег подавно нема на овом свету, закључио је да су Романовци у пречнику 15 километара. Овај податак помирио је разлике у описивању географског положаја. За многе, неупућене у живот и прошлост овог великог села, делује да дебата и нема неку важност али, када се поведе шира прича, сваком је јасно да она није бесмислена.
Када су у прошлом веку, Романовчани бирали место за школу, сагласили су се да би она требала бити на средини села. А где је та средина, питали су се многи нудећи занимљиве и оригиналне предлоге. У времену када се то, није могло, као данас, лако и једноставно измерити, настао је проблем, како пронаћи средину села, а да то свако прихвати као реално и праведно, по мери Брђана и Лужана. И ту причу, која живи у селу, и после затварања школе у којој више од једне деценије нема ученика, упамтио је старина Илија Перовић.
Договорили су се Романовчани, после дугог већања,“ причао нам је Илија, сведок времена и невремена, рата и мира, сиромаштва и напретка, један мештанин, по избору Лужана, крене из Лијевча у сусрет другоме из Брђана у Поткозарју, па где се сретну, ту школа да буде. Лепо се договорили, договор испоштовали, на месту где су се срели, поставили су камен темељац.
„Представник Лужана је обуо чизме, због мочвара и јаруга, које није обилазио, па журно кренуо у сусрет овоме из Брђана који је, у опанцима, ишао лагано, обилазећи места где би могао поквасити чарапе и ноге. Тиме је надмудрио комшије из равнице јер је школа много ближе Брђанима него Лужанима, што су после, најбоље осетили школарци пешаци из равничарског дела села,“ говорио је Перовић, препричавајући оно што је чуо од старијих. Кад се данас премере раздаљине, школа је четири километра удаљена од романовачких косица тојест брда на граници са Миљевићима и Бакинцима, а 11 километара од цесте Градишка – Бањалука, са супротне, лијевчанске стране.
То није сметало многим Романовчанима да у овој школи науче слова, прве ђачке и животне лекције и одавде крену у свет. Романовачку школу похађали су Радован Макић, бивши гувернер Народне банке Југославије и амбасадор у Немачкој, један од најбжих Титових сарадника, Стево Мирјанић, министар пољопривреде у Влади Анте Марковића (СФРЈ), Јован Тодоровић, професор, научник и бивши председник СО Градишка, Стојан Тодоровић, бивши председник СО Градишка и угледни привредник, Љубо Врањеш, учесник пробоја логора у Јасеновцу, сликар и костимограф Борислав Њежић, Радован Шљивић, посланик у НС РС, Драгољуб Мирјанић, универзитетски професор у Бањалуци, Радован Перовић стоматолог, професори Петар Ђуричић и Предраг Вулин, правник Момир Мирјанић, машински инжењер Милан Кочић, рукометашица Рада Њежић… Учитељи са најдужим стажом су Велимир Миленковић, пореклом из Сурдулице и мештанка Анкица Макић.
„Већина успешних ђака је из Лужана, јер су дугим пешачењима до школе схватили важност учења и залагања за бољи живот,“ казао је за „Политику“ бивши шак Радован Шљивић. На брежуљку, повише школе је знаменита црква брвнара, по други пут обновљена овог лета, где су се, тајно венчали народни трибун Петар Кочић и Милка Вукомановић. Било је то 18. септембра 1904. године. Венчао их је месни парох Саво Рађевић, и бивши шак романовачке грађанске школе, чији гроб и споменик поред цркве подсећају на овог духовника. Романовчани су били довитљиви и приликом избора места за ову црквицу, где се сваке године, средином септембра, одржавају песничке и народне светковине у част Петра Кочића.
О градњи цркве постоји више легенди које живе у народу. Једна каже, да је у Горњим Романовцима, поред шуме, било неко језерце и када је српски народ тражио да гради цркву, турске власти одредиле су ово место. Срби су се дали на посао. Мушкарци су носили камење на раменима, а жене земљу у прегачама. Језеро је затрпано, али се појавило у суседном селу Миљевићи, где се и сада један локалитет назива Језеро.
Од Рома до Романоваца
Мештанин Давид Њежић, који је поживео 102. године, причао је да су овде, у време Турске прво доселили Роми који су претходно логоровали поред Врбаса. Према тој причи, место се у почетку звало Рома а када је насељавање Србима Крајишницима из Грахова, Дрвара, Петровца и са Змијања, постало интензивније, они су првобитни назив села преиначили у Романовце.
Политика / Милан Пилиповић
