Градишка, Лакташи – Вернике, Србе из поткозарских и лијевчанских села, најчешће у време великих светковина, путеви воде до цркве брвнаре у Романовцима, познате у народу као Стара црква. Посвећена је Светом Николи и засигурно је најстарија у Поткозарју. Према наводима теолога Дарија Дринића у књизи „Стара црква Светог Николе у Романовцима”, изграђена је 1716. године. Изградњу су условили ревизија границе током Аустро-турског рата (1716–1718) и након њега, као и њено позиционирање јужно од реке Саве, наводи Дринић. Он даље констатује: „Могуће је да су Срби искористили то смутно време и подигли једноставну богомољу у Романовцима, селу које се Пожаревачким миром нашло на граници Аустрије и Турске.”
О градњи цркве постоји више легенди које живе у народу. Једна каже да је у Горњим Романовцима поред шуме било неко језерце и кад је српски народ тражио да гради цркву, турске власти одредиле су ово место. Срби су се дали на посао. Мушкарци су носили камење на раменима, а жене земљу у прегачама. Језеро је затрпано, нестало је, али се појавило у суседном селу Миљевићи, где се и сада један локалитет назива Језеро.
Друга легенда каже да су Турци након бројних молби околних Срба дозволили градњу цркве, али искључиво у једном дану, величине колико изрезана воловска кожа може да опаше. И на то су Срби пристали. Потрудили су се и успели да изграде брвнару на скровитом месту, одакле се види цело Лијевче поље. Непосредно уз цркву, са западне стране, подигнут је звоник, препознатљив пратећи објекат дрвених сакралних грађевина. Постављен је на четири стуба и покривен стрмим кровом од дрвене шиндре. Романовачко звоно чује се чак до Змијања и Мањаче.
Црква је лепих сразмера – дуга 7,4 метра, широка 4,16 и висока, до слемена, 5,75 метара. Живописног је изгледа и врло пријатне унутрашњости, написао је истраживач Петар Момировић у тексту објављеном 1956. године у часопису„Наше старине”. Сачуван је антимис из периода митрополита Павла Ненадовића (1749–1766) и налази се у ризници Бањалучке епархије. Ситно урезана 1812. година на вратима и запис на дверима најстарији су доступни датуми о историји романовачке цркве.
Уместо прозора, улазак природне светлости омогућавају уски прорези на даскама. Унутрашњост објекта подељена је иконостасом на олтар и наос. На дверима су осликане иконе значајне за вернике овог краја. Више приложника даривало је једну икону, што је знак да су живели оскудно, али да су били посвећени православној вери и својој цркви.
„Тиме су показали јединство и саборност”, појаснио нам је парох романовачко-машићки Петар Јовановић, нагласивши да су се испред црквених двери пре 114 година, на путу за Београд, венчали књижевник и народни трибун Петар Kочић и Милка Вукомановић. Догодило се то 18. септембра 1904. године. Венчао их је парох Саво Рађевић, чији се надгробни споменик налази поред цркве. У знак сећања на овај догађај овде се сваке године у септембру одржава књижевна манифестација „Идеш ли, роде”.
Венчање Милкино и Петрово детаљно је описао Гојко Бановић, дугогодишњи новинар „Политике”. Он наводи да „после Беча, оних меморандума, демонстрација, пуча на Универзитету и књига пуних презирања свега што је аустријско, на државну службу у Босни Петар Kочић није ни помишљао. Венчати се, па одмах у Србију. Сели су у Бањој Луци, у затворен фијакер, Петар Kочић и Милка Вукомановић. И на путу за Босанску Градишку, у селу Романовцима, Милка је ноћу, око 11 сати, добила презиме Kочић.”
У својој дугој историји романовачка црква је више пута разарана, скрнављена, оружјем нападана, нарочито после Српског устанка у БиХ 1875. године. Истраживач Петар Момировић закључио је 1956. године да је црква у веома лошем стању и да је последњи час за њену обнову. Ову поруку најбоље су схватиле четири романовачке жене из угледних породица, које су одлучиле да поведу акцију и цркву сачувају од пропадања. Учиниле су то 1968. године Петрана Перовић, Тривуна Макић, Јелка Кукић и Марија Тодоровић. Будући да нису имале кога да ангажују на обнови цркве у духу изворних градитељских решења, како наводи теолог Дарио Дринић, одлучиле су да то буде посебна конструкција закровљена црепом, а ослоњена на девет храстових стубаца, изнад старог клиса.
Обновљеној цркви, по замисли четири жене, кумовао је мештанин Теде Баштинац. О томе сведочи његово име и кумство урезано на дрвеном брвну поред улаза у цркву. Последња, много темељитија обнова цркве, укључујући конзерваторско-рестаураторске радове под надзором Републичког завода за заштиту културно-историјског наслеђа Српске, обављена је 2000. године. Занимљиво је да су иницијатори ове обнове били потомци и рођаци поменутих жена. Према наводима тадашњег народног посланика Радована Шљивића, председника Грађевинског одбора, предњачили су бивши гувернер НБЈ Радован Макић, син Тривуне Макић, потом Јован Тодоровић, у то време председник Скупштине општине Градишка, коме је Марија Тодоровић стрина, и мештанин Никола Нине Туторић. Њима се придружио већи број мештана који су радили на обнови цркве.
Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине прогласила је ову градитељску целину националним спомеником. Чине је црква, звоник и гробље, те покретно наслеђе, царске двери, полијелеј, службарник и псалтир. Цркву брвнару у Романовцима посетио је 18. јула 2015. године сада блаженопочивши патријарх српски Иринеј.Споменици
У црквеном дворишту налази се и пет надгробних споменика у виду крстача, који не садрже податке о покојницима. Верује се да су то неимари цркве које су Турци посекли, а народ сахранио поред темеља ове јединствене богомоље. Ово предање преноси се с колена на колено.
