У Бакинцима живе успомене на учитеља и пјесника Станка Ракиту (ФОТО)
Гргољи, водо, бистра врела, причај о слози нашег села, пјевај раду, миру, слободи, братској љубави што нас води, у бољи живот будућих љета.
Стихове уклесане на спомен-чесми у Бакинцима написао је пјесник и учитељ Станко Ракита.
Он је у овом поткозарском селу заједно са супругом Христином радио дуже од једне деценије.
Од тога је прошло пола вијека, али се Бакинчани, његови ученици, сјећају свога учитеља, иницијатора поратне изградње, предводника сеоских акција. Милутин Пилиповић био је ученик Станка Раките од 1953. до 1957. године.
За два дана ископали канал за воду
Он памти како су ученици и њихови родитељи за два дана ископали канал за воду од Кецмановог точка до школе и спомен-чесме.
Ови стихови, прича Милутин, свједоче о истрајности учитеља Станка, а чесма, на којој и сада тече вода са Кецмановог точка, представља споменик тога времена.
„Када год потече вода са ове чесме, сјетим се како смо градили водовод, први у селу и цијелом крају. До тада воду смо носили у бремама, у дрвеним посудама, на рамену, а када смо изградили водовод, живот је постао лакши, вода доступнија“, сјећа се Милутин Пилиповић педесетих година прошлог вијека и свога учитеља, предводника и организатора радних акција.
„Траса водовода била је кроз шуму и преко њива. Наши родитељи били су одлучни да испоштују Станкову идеју. Прихватили су се лопата, крампова и других алатки. Нико није изостао. Могли су бирати, четири метра копања у шуми или осам у њиви. Када је вода потекла, срећи није било краја“, казао нам је Милутин Пилиповић ишчитавајући стихове Станка Раките на спомен-чесми у центру Бакинаца, гдје се и сада Бакинчани окупљају.
У то доба у близини, у центру села, била је стара школа грађена каменом. У Другом свјетском рату запаљен је кров, али су је мјештани након ослобођења оспособили за наставу и за стан учитељу и његовој породици. Ученика је било по двадесетак у сваком разреду, од првог до четвртог.
Драго Милановић је у први разред пошао 1963. године. Успомене на учитеља Станка, његову супругу, такође учитељицу, сина Зорана, кћерке Секу и Бубу, како су их звали, сасвим су свјеже. И сада чува фотографију као драгоцјену школску успомену. А прича навире као вода са Кецмановог точка.
„Са учитељом смо ишли на излете, водио нас је околним брдима, селима, показивао географске положаје и знаменита мјеста. Трудио се да његови ученици схвате важност знања и да постану корисни чланови своје заједнице, своје државе. Он је то показивао својим примјером“, прича Драго.
Сви су га поштовали и уважавали
Он и Милутин те остали мјештани Бакинаца свједоче да је Станко Ракита организовао изградњу споменика борцима партизанских јединица, жртвама фашизма, Бакинчанима умореним у усташким логорима, оградио школско двориште, борио се за село и његов напредак, за струју, путеве, аутобуску линију…
„Зато су га сви овдје поштовали, уважавали, о њему причали најљепше. И сада они који га не памте сазнали су од старијих ко је Станко Ракита. Његово име изговарају са поштовањем“, казао нам је Драго Милановић препричавајући како су учитељ и ученици ограђивали пространо школско двориште.
„Сви смо имали јасне задатке и рокове. Сваки ученик је морао донијети по 50 летава од дрвета, прописне дужине и ширине, и по два или три стуба. Ми смо заједно са родитељима копали рупе за стубове, а учитељ је послије наставе укивао летве и постављао стубове.“
Ентузијазам прекинуо земљотрес
Ентузијазам поратне обнове и изградње прекинуо је разорни земљотрес 1969. године, када је бакиначка школа у потпуности срушена.
Учитеља су пословни и животни путеви одвели даље, у Александровац и Врбању код Бањалуке, а овдје је у монтажном објекту још двадесетак година радила школа, да би се угасила због малог броја дјеце у селу.
Бивши Станкови ученици, одавно пензионери, радо причају о своме учитељу, а младе генерације подучавају вриједностима које су од њега научили.
Ђаке учио животу
Осим школских лекција, он је своје ђаке учио животу.
Они су га инспирисали за поезију која је давно пронашла мјесто у школским лектирама, букварима и читанкама, у Станковим књигама.
Рођен је 1930. године у Грбавици, а преминуо 1990. године у Бањалуци. Написао је књиге „Нигђе краја свијету“, „Бијели лет“, „Радознали дјечак““ и „Свилопоље“.
Удружење књижевника Републике Српске утемељило је награду „Станко Ракита“, а Основна школа у Врбањи, гдје је радио, носи његово име.
Успомене Михајла Раките
Сликар Михајло Ракита живи у Бакинцима. Ту је његов атеље. И овђе ствара, надахнут истим мотивима и темама које је у стиховима сачувао његов близак рођак, учитељ и пјесник Станко Ракита, поријеклом из Грбавице, на јањској висоравни, близу Шипова.
„Давно, у дјетињству, слушао сам приче мојих родитеља о учитељу и пјеснику Станку. Упознао сам га 1962. године. У мојим очима, из тог доба он је мршуљав, са изузетном бојом гласа и јединственим талентом у казивању своје поезије. Често сам са родитељима боравио у њиховом школском стану од цигле и камена. Кад је земљотрес порушио школу, била је то велика и непреболна туга за њега и његове ученике“, присјетио се Михајло Ракита.
