У Поткозарју, ове јесени је богато родила трњина или глогиња, дивља воћка позната као неисцрпан извор витамина. Позната је и под називима трн, црни трн, црни грм, трњавка, трнавка, дивља шљива, кукиња и грмуља. Љековитост ове биљке народна медицина познаје од давнина. Користе се сви дијелови трњине, коријен, кора, цвијет, листови и плодови.
Расте као самоникли грм по пашњацима, сунчаним брежуљцима, рубовима шума, крчевинама.
Плод трњине је коштуница тамноплаве боје са пепељком, промјера од 1 до 1,5 цм, изнутра меснат и зеленкасто обојен, трпка и киселог окуса.
Почиње сазријевати током септембра, али се конзумира тек након мраза. Од плодова могу се правити сирупи, џемови, мијешане мармаладе, ликери. Побољшава окус воћних компота и повећава њихову љековитост.
Бобице, лишће и кора стабла стимулишу метаболизам, чисте крв, лијече желучане тегобе и детоксикују. Стари Грци и стари Римљани припремали су од плодова трњине сируп за лијечење прољева и слабокрвности те упале слузнице желудца и цријева. Чај од цвијећа трњине популаран је и као помоћ за мршављење, док је пекмез од плодова кухан у вину средство за ублажавање тегоба у желудцу а користи се и за појачавање апетита.
М. Пилиповић
