Градишка, Липик – Међу Славонцима који се сваке године, 1. маја, окупљају у Градишци, у Републици Српској, да одају почаст жртвама хрватске акције „Бљесак“ од 1. до 3, маја 1995. године, много је потресних сведочења о догађајима пре три деценије, када су протерани од својих кућа. Многи су страдали, рањени, духовно осиромашени.
Поглед на савски мост у Градишци, поред којег је подигнут споменик, Србе из Западне Славоније подсећа на масовно страдање, рат, крв, избегличке колоне, куће у пламену, мртве на цести али и на спасење. Миле Љубичић из Кукуњевца код Липика, сведок и страдалник, отишао је из родног села пре тридесет година али своје огњиште, на којем је обновио кућу и засадио воћњак, никада није заборавио. Нови завичај пронашао је у Градишци, у Републици Српкој где је дошао, у избегличкој колони, заједно са многим комшијама, родбином, својим земљацима. Сваке године, 1. маја, долази на парастос и полаже цвеће на споменик страдалим комшијама који нису имали срећу да се домогну слободе и спасења.
„Споменик нас брани од заборава, за све што смо преживели а то је велико, огромно и неизрециво бреме. То су тужне приче славонских мученика и страдалника, Срба који су се разишли по целом свијету. Ја сам остао у Градишки, да бих био ближе Кукуњевцу и Липику, где сам рођен, одрастао, провео младост и годинама живео,“ казао нам је овај Славонац, којем се сећање у драматичним сликама, изнова распаљује сваког маја. Када свет слави Празник рада, када се многи веселе, ми Славонци тугујемо, каже Миле, жалимо за својима, палимо свеће и полажемо цвеће на споменике или букете спуштамо у Саву. Славонци, по традицији, дан пре годишњице масовног страдања организују вече Славонаца на којима оживљавају сећања, разговарају о тешким данима и успјесима које су постигли у слободи и у ноивим срединама, расути у свету.
„Славонци не заборављају своје родно место, своја села и градове, мада нас ту најмање има, много мање него у Градишци, Републици Српској, Србији или Аустралији, Канади и Америци. Желимо сачувати сећање на родни крај, да наши потомци знају ко су и одакле потичу. Ако не можемо живети тамо, имамо право и обавезу, сећати се свога завичаја,“ са сетом, прича Миле Љубичић, на клупи у парку, у Градишци. Поред споменика. Он машта да се, jедног дана, у неко сретније време, појави неки нови Чарнојевић и врати их у Хрватску, у Славонију, Крајину…тамо где су Срби живели вековима.
„У Градишци смо као свој код свога. Наставили смо, после бежаније, онако како смо могли, запослили се, уклопили у нову средину. Овде смо се скућили, започели живот, од нуле. Захвални смо Градишци која нас је прихватила и где се осећамо веома угодно, добро, схваћени и подржани. Власти нас помажу и труде се да будемо равноправни чланови заједнице,“ објашњава Љубичић статус Славонаца у граду на Сави. Ипак, у Кукуњевац, где је уредио ратом опустошену и трњем зараслу земљу, често одлази. Тамо је засадио шљивик од 500 стабала, на површини од једног хектара.
„То је моја садашња, најважнија преокупација… У Кукуњевцу немам с ким поразговарати, осим са природом. Народа нема. Моје село је пре Другог светског рата имало 2041 становника. Трећина је монструозно страдала, убиле су их усташе, заклале, маљевима потукле, отерали их у логоре из којих се нису вратили. У последњем рату, страдање је било још веће. У моме селу сада живи 18о становника,“ описао нам је Миле своје стрепње, чежњу за родним крајем, речима насликао године свога и српског страдања у Западној Славонији, првих дана маја 1995. године. Тужно је, вели, али истинито да Славонаца има више у Аустралији него у Кукуњевцу, Липику, Пакрацу, Дарувару…
Злочини у Другом светском рату
У Кукуњевцу, је 11. октобра 1944. године убијено 243 цивила. У логорима смрти Јасеновац, Јадовно, Сисак, Стара Градишка и другима у тадашњој НДХ-а уморено је још 423 становника Кукуњевца. Црква Свете Петке, минирана у прошлом рату, такође је место великог страдања у Другом светском рату. То се
поновило и деведесетих година прошлог века. Село је опустело, порушене су куће, друштвени објекти, школа, православна црква… Само стотињак Срба повратника живи у Кукуњевцу али се и тај број стално смањује.
Извор: Политика – Милан Пилиповић
