Рат, борба пушком, ослобођење након Другог свјетског рата и поратна изградња, привредни развој Градишке, у чему је његов допринос веома важан, означили су животни вијек Танасија Гаковића, стогодишњака из Градишке. Он је истински градитељ свога краја. Учествовао је у готово свим важним догађајима, у различитим улогама, од ратника и радника до руководиоца.
Тане, како га ословљавају пријатељи и суграђани, 10. фебруара 2025. напуниће 101 годину и на животном календару уписати исто толико зима. Најстарији је становник Дома за старе „Резиденција Бакић“ у граду на Сави.
У Другом свјетском рату, као борац Пете козарске бригаде, Тане је војевао за слободу, у строју са народним херојем Јосипом Мажаром Шошом, а у миру се борио за изградњу фабрика, школа, друштвених домова, напредак пољопривреде, а посебно спорта. Иницирао је изградњу стадиона Фудбалског клуба Козара и предводио овај клуб, из предсједничке функције, до највећих успјеха.
НН: Како сте?
ГАКОВИЋ: Морате говорити мало гласније. Не чујем најбоље. То ме мучи. Волио бих чути, а не иде. Добро сам.
НН: Какво је Ваше здравље?
ГАКОВИЋ: Мало теже ходам, али сам покретан, имам штап и то ми је довољно. Помажу ми овдје, у Дому, али могу и самостално да се крећем.
НН: Шта је Ваш највећи успјех, у животу, у послу?
ГАКОВИЋ: Слобода, то је најважније за сваког човјека. И данас је свијету слобода најпотребнија.
НН: Када Вам је било најтеже?
ГАКОВИЋ: Најтеже је било у вријеме земљотреса 1969. године. Почели смо изградњу, напредак, а онда се природа пореметила и све то порушила. Морали смо све изнова.
НН: Чиме се поносите?
ГАКОВИЋ: Поносан сам на ФК Козара. Градишка је у вријеме земљотреса добијала значајну помоћ из цијеле Југославије. Ми смо ту ситуацију искористили. Градили смо фабрике, куће, школе, али и стадион, трибине, терен…
НН: Били сте предсједник ФК Козара.
ГАКОВИЋ: Јесам. То су била сретна времена. На отварању модерног стадиона, 1972. године (12. августа) било је 20.000 гледалаца.
НН: Ко је био противник Козаре у првој утакмици на новом стадиону? Сјећате ли се?
ГАКОВИЋ: Да. Сјећам се. Премијерну утакмицу на новом стадиону Козара је одиграла против Локомотиве из Москве. То је била пријатељска утакмица.
НН: Били сте предсједник многих удружења, директор, руководилац… Које функције су биле најтеже?
ГАКОВИЋ: Ко би се тога више сјетио. Био сам све што су другови тражили од мене. Најлакше ми је било у СУБНОР-у, на крају, а најопуштеније у Ловачком удружењу „Просара“.
НН: Шта бисте поручили садашњим политичарима и руководиоцима?
ГАКОВИЋ: Моје поруке нико не доживљава озбиљно. Друго је вријеме, људи су се промијенили. Оно што је за моју генерацију било добро, данас се другачије доживљава. Али, рекао бих да нема државе нити мира ако се људи међусобно не поштују, ако се мрзе.
НН: О чему размишљате? Дјелујете забринуто.
ГАКОВИЋ: Размишљам да ли ће доћи Никола (Крагуљ) и Драган (Шмитран). Рекли су да ће доћи. Чекам, а њих нема. Ако их видите негдје, реците им да дођу. Били су и јуче овдје код мене.
НН: Да ли сте, због богатог вијека који сте поживјели, ипак срећни?
ГАКОВИЋ: Срећан сам, јер је освануо још један дан, и ја са њим.
Тако нам је одговорио Гаковић на крају разговора. И поздравили смо се. Испратио нас је и захвалио на посјети.
Стогодишњаци
Танасије Гаковић је међу троје градишких стогодишњака. Трећи је по годинама, послије Ђорђа Остовића (106) из Ламинаца и Јелке Дојчиновић (102) из Доњих Подградаца.
Независне / Милан Пилиповић
